Tokom odrastanja neki od nas su imali teže relacione traume, neki „samo“ blaži oblik neviđenosti i neprepoznavanja naših potreba. U svakom slučaju ono što je univerzalnost savremenog načina bivanja je da postoje delovi nas koji su otcepljeni i otuđeni. Svaki put kada se pojave praćeni su stidom.
Do toga je došlo jer dete čija je potreba neprepoznata nikada neće reći „moj roditelj/staratelj ne valja“, uvek će reći „ja nisam u redu, moja potreba nije u redu, moja emocija nije u redu“ i kako bi preživelo taj deo sebe će proglasiti za nevoljiv i otuđiti. Uvek će spasiti roditelja i sliku koju ima o roditelju jer mu je on neophodan, potreban mu je taj kontakt da bi preživeo i da bi imao osećaj da postoji.
Ti otuđeni delovi su najčešće neizostavni aspekti našeg života – naše emocije, potrebe i senzacije u telu koje nam na njih ukazuju, naša autentičnost, kreativnost, posebnost. Na primer, ako u porodici nije bilo dozvoljeno da se izrazi ljutnja, ona postaje taj otuđeni deo selfa.
Drugi deo ovog mehanizma je stvaranje rascepa unutar sebe, self se deli na dva dela, ovaj otuđeni skriveni i drugi koji pokazujemo svetu. Taj rascep za posledicu ima i da osećamo da imamo dva dela, od kojih jedan posmatra, kritikuje, osuđuje onaj drugi.
Kod nekih ljudi koji su imali težu relacioni traumu u detinjstvu (veliku neviđenost, zanemarivanje, zlostavljanje) rascep je veći i moguće je da se razvije identitet koji je utemeljen na stidu.
John Bradshaw u knjizi „Oslobodite se stida“ dosta dramatično piše o ovom identitetu: „Toksični stid daje osjećaj bezvrijednosti, osjećaj promašenosti i nedoraslosti kao ljudskog bića.” Međutim, za većinu ljudi stid dolazi u talasima. Kada smo se izložili, kada smo u nečemu nesigurni, osvajamo novu veštinu, novi identitet, u partnerskim odnosima gde smo svi jako ranjivi i izloženi, kada osetimo da smo na neki način odbačeni – to su situacije koje provociraju osećaj neadekvatnosti, koji može da bude preplavljujuć. Umesto da se fokusiramo na konkretnu stvar u kojoj možda i jesmo neadekvatni, osećamo se kao totalni promašaj.
Neki od aspekata hroničnog stida dobro su opisani u pomenutoj knjizi, iako na dosta dramatičan način, a to su:
- Sveprožimajući osećaj manjkavosti kao ljudskog bića (najčešće nije konstantno prisutan, već dolazi u talasima)
- Problem sa razotkrivanjem pred drugima, ali i pred sobom – nemogućnost uspostavljanja autentičnog i iskrenog kontakta koji je paradoksalno lek za problem sa stidom
- Rascepljenost unutar sebe gde je jedan deo nas najgori kritičar
- Osećaj izolacije, usamljenosti, odsutnosti, praznine, nestvarnosti, nepripadnosti, posmatranja sa strane – nastaje kao posledica toga što nisam svoj, nisam u sebi, nisam sa sobom stopljen
- Depresija – povezana sa tugom zbog gubitka autentičnog ja
Ken Evans u članku „Lečenje stida“ objašnjava mehanizam nastanka stida u situaciji zloupotrebe moći od strane značajnih drugih.
“Postoji osećaj inferiornosti, pri čemu druge doživljavamo kao moćnije i sposobne da nas povrede, obično kroz gnušanje, prezir i poniženje. Submisivno ponašanje je verovatno najvažnija socijalna adaptacija koju ljudska bića razvijaju kako bi preživela u prisustvu snažnijih i potencijalno opasnih drugih. Da smanji opasnost osoba šalje nepreteće signale moćnijem drugom npr. Izbegava kontakt očima, fizički se skuplja, povlači, skrova. To je kreativan način prilagođavanja odnosno preživljavanja u pretećoj sredini.
Stid se razvija pre kognicije i počinje izolacijom usled preplavljenosti nečime što dolazi od onoga koji je moćniji drugi (sadizam, mržnja, prezir, izlivi besa, gnušanje, pretnje, kazne). Izolacija, zid submisivnog ponašanja rezultira time da više nema značajnog drugog u odnosu na koga se možemo razlikovati i definisati. Da prevladamo izolaciju stvaramo rascep unutar sebe.
Radimo sebi ono što bismo želeli raditi drugome, npr. „Ljut sam na sebe“ – kao da su „ja“ i „sebe“ dve različite osobe. Sistem zasnovan na sramu je dovršen kada mislim i osećam prema sebi ono što mislim da drugi misle i osećaju prema meni (prezir, omalovažavanje, gađenje). Gledam na sebe kao da imam ogledalo pred očima. Mislim da gledam prema svetu izvan sebe, a zapravo odražavam sopstvene slike i zatim se kažnjavam.”
Kako izgleda problem sa stidom u svakodnevnom životu:
- Nedostatak samopouzdanja i ljubavi za sebe
- Perfekcionizam
- Strah od kritike i odbacivanja
- Kritikovanje, omalovažavanje i ponižavanje sebe
- Želja da se bude nevidljiv
- Nemogućnost da se zauzme za sebe
- Gađenje prema sebi (ili svom telu)
- Osećaj neadekvatnosti
Za kraj daću jedan opis studije slučaja iz gore pomenutog članka Kena Evansa: „Tom se pokušavao braniti od srama kroz uspjeh i izgrađivanje uspješne profesionalne karijere. Ipak, svaku je kritiku doživljavao duboko i tražio zaštitu. Ako bi napravio i najmanju pogrešku u javnosti, brzo bi i nemilosrdno iskritizirao sam sebe, prije nego bi itko drugi to uspio napraviti. U slučajevima kada bi se osjećao glupavo činio je sebe predmetom šale, kako ga netko drugi ne bi učinio takvim. Tomov samo-kriticizam i šale na vlastiti račun bili su vjerojatno okrutniji i više ponižavajući nego išta što bi to netko drugi mogao napraviti. Važnost samoponižavanja, ipak, davalo je Tomu neku kontrolu nad situacijom u kojoj bi se u suprotnom osjećao preplavljenim.“
Stid nastaje u odnosu i isceljuje se u odnosu. Reparativni odnos mora biti horizontalan u smislu da nema zloupotrebe pozicije moći, već odnos dve osobe zasnovan na jednakosti. Ovakav odnos omogućava osobi da polako izađe iz izolacije i stupi u kontakt onakva kakva jeste, spontano, da poveća svesnost i posledično oseti ljubav i prihvatanje prema sebi. I izgradi kapacitet da bude viđena od strane drugih.
Nije neophodno da taj odnos bude psihoterapijski odnos, ali je mala verovatnoća da se desi jer ne postoji bazično poverenje za uspostavljanje dovoljno bliskog odnosa u kome osoba može da se pokaže i bude viđena za ono što jeste. A to je lek. Takav susret iznova i iznova ponovljen vraća ljudsko dostojanstvo, omogućava ucelovljenje, i daje veru da je bliskost moguća i neće biti povređujuća.