Author: Mina

Ja sam Mina, psiholog, psihoterapeut i neko ko živi sa poremećajem ishrane u relativno stabilnoj remisiji, srećna što sam dosta toga kako je bilo zaboravila i uznemirena ali zahvalna što se povremeno i setim. 

Ispričaću vam nešto od onoga što znam – iz knjiga, ličnog iskustva i iskustva rada sa klijentima. 

Počeću od kliničke slike. Još pamtim svoju potrebu da obuhvatim simptome koje sam imala još od sedmog razreda osnovne škole. Čini mi se da tada nije bilo interneta ali kada se pojavio guglala sam svoje simptome i nije mi bilo jasno šta sam ja jer su kategorije na koje sam nailazila bile odvojene i dosta ekstremne, a ja sam imala blažu verziju različitih simptoma iz različitih kategorija. To me je zbunjivalo. 

Sada mi je jasno da ako si opterećena ishranom i kilogramima, imaš strah od gojenja i debljine, imaš iskrivljenu sliku svog tela (tzv. dismorfiju), prejedaš se, povraćaš ili zloupotrebljavaš laksative (npr. čaj od sene), klistiraš se bez potrebe, brojiš kalorije, ekscesivno treniraš, imaš hranu koja ti je “sigurna”, držiš dijete, konstantno si u kalorijskom deficitu ili suficitu, gojazna si i nemoćna u odnosu na svoj odnos prema hrani – ako bilo šta od ovoga ili više toga ili nešto slično navedenom, pripada tvom iskustvu (iako su neke stvari danas normalizovane jer je trend da se bude jako fit) – ti si negde na spektru poremećaja ishrane i manje je važno kojoj tačno kategoriji pripadaš i da li je to klinički ili subklinički (da li ispunjavaš kriterijume za dijagnozu) – jer ako patiš u vezi svog odnosa prema telu, ishrani, vežbanju to je to, sasvim dovoljno da to tretiraš kao simptom.

Precizna dijagnostika postaje važna tek nakon toga i to rade stručnjaci. Za tebe je za početak bitno da prepoznaš da nije problem u hrani i telu već je psihički problem koji je moguće i poželjno tretirati i da je moguće da se živi u većem miru, slobodi i nežnosti prema sebi. 

Literatura u kojoj su definisani poremećaji ishrane zove se DSM što je skraćenica za Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje. To je zvanični priručnik koji koristi većina psihijatara i kliničkih psihologa za postavljanje dijagnoza. Ima više verzija, najnovija je DSM-5-TR. 

U DSM-u definisani su različiti poremećaji pod zajedničkim nazivom poremećaji hranjenja i jedenja: anoreksija, bulimija, binge eating – prejedanje, avoidant restrictive food intake disorder – izbegavanje ograničavanje unosa hrane, pika, rumination disorder – preživajući poremećaj, i drugi specifični i nespecifični poremećaji. 

• Anorekcija –  namerno ograničavanje hrane, značajan gubitak težine (MBI ili ITM za odrasle ispod 18.5, za decu i adolescente zavisi od uzrasta i pola) i intenzivan strah od dobijanja na težini; anoreksija može, a ne mora da ima i epizode prejedanja ili pražnjenja (povraćanje, laksativi, diuretici, klistir) – tako se razlikuju dva tipa – restriktivni i prejedajući/purgativni tip 
• Bulimija – smenjuju se epizode prejedanja i kompenzatornih ponašanja (povraćanje, laksativi, fizička aktivnost).
• Binge eating – napadi prejedanja, epizode gubitka kontrole nad jelom, ali bez kompenzatornih ponašanja 
• Izbegavanje/ograničavanje unosa hrane – nedostatak zanimanja za hranu ili izbegavanje hrane zbog senzornih karakteristika, zabrinutost zbog nepovoljnih posledica jedenja 
• Pika – konzumiranje nehranjivih supstanci, poput zemlje, papira ili leda, tokom najmanje mesec dana. 
• Preživajući poremećaj – vraćanje hrane iz stomaka, žvakanje, ponovno gutanje ili ispljuvavanje, a nema medicinski razlog 

Šta je dismorfija? Često je deo poremećaja ishrane a podrazumeva iskrivljenu sliku tela; uobičajeno je da se telo vidi kao deblje nego što jeste. 

Gojaznost nije definisana kao mentalni poremećaj, već kao medicinsko odnosno fizičko stanje – višak telesne masti koji može da naruši zdravlje; može biti povezano sa poremećajima ishrane (binge eating – prejedanje ili restriktivno prejedanje), depresijom, emocionalnim jedenjem, opsesijom dijetama. A može biti i čisto kontinuirani kalorijski suficit (unošenje prekomerne količine hrane u odnosu na potrebe organizma bez napada prejedanja). To kako se takvo stanje oblikovalo odnosom prema hrani jeste nešto što može da se tretira kroz psihoterapijski rad, i po meni bi i trebalo. 

Restriktivno prejedanje podrazumeva restrikciju kalorija ili vrsta hrane, što prati epizoda prejedanja, zatim osećaj krivice i onda se ciklus ponavlja. Može biti prvi znak poremećaja ishrane. Tu je utkano nešto vrlo značajno za poremećaje ishrane a to je dinamika vezana za kontrolu – pokušaj uspostavljanja kontrole koji rezultira gubitkom kontrole. 

Drugi specifični poremećaji nisu zanemarljivi jer tu spada sve što ne ispunjava formalne kriterijume, ali je patnja vrlo prisutna i realna, a funkcionisanje narušeno, na primer: ortoreksija (opsesivna okupiranost zdravom ili čistom ishranom), atipična anoreksija (kada je BMI visok), bulimija ili prejedanje niskog intenziteta ili kraćeg trajanja, noćno jedenje, eliminacija bez prejedanja (povraćanje, laksativi, diuretici). 

Ovi poremećaji nisu ništa manje ozbiljni nego “punokriterijumske” dijagnoze u smislu psihološke patnje, medicinskih komplikacija ili rizika od suicida. 

Drugi nespecifični poremećaji se koriste kada je okvirno jasno koji je poremećaj ali nema dovoljno informacija, to je obično u hitnim stanjima ili ranim procenama, kao “radna dijagnoza”. 

Poremećaji ishrane uglavnom nisu potpuno čisti knjiški primeri, mnogi fluktuiraju između obrazaca, imaju meštovite simptome, ne uklapaju se u jasne dijagnostičke kriterijume ili su visoko funkcionalni pa ih se ne shvata ozbiljno. Takođe za samu osobu i njenu porodicu je jako teško da prihvati da ima problem. Dakle, nije “ili anorekcija ili ništa”. Realnost je složenija. A najvažniji kriterijum je – da li osoba pati. Ne mora da bude dovoljno mršava, dovoljno gojazna, dovoljno bolesna ili dramatična, da bi patnja bila stvarna. 

Međutim, nekada je dovoljno dramatično i nažalost potrebna je i hospitalizacija zbog životne ugroženosti osobe sa poremećajem ishrane (najčešće anoreksijom). 

Poreklo i sličnosti sa drugim autodestruktivnim obrascima – dopamin, razvojna trauma i obrasci afektivnog vezivanja

Postoje neke sličnosti između poremećaja ishrane i poremećaja uzimanja psihoaktivnih supstanci, kao što je jaka želja i kompulsivno uzimanje – jer angažuju iste neuralne puteve u vezi sa samokontrolom i nagrađivanjem. Jedinstvena fiziološka osnova ovih obrazaca ponašanja posredovana je neurotransmiterom dopaminom, koji reguliše procese učenja, motivacije i nagrade. Ono što je zajedničko za ove obrasce a u vezi sa dopaminom je adiktivnost – one aktivnosti koje nam podižu dopamin mozak doživljava kao jako važne za preživljavanje i potencira da se one ponavljaju. A u osnovi i jednih i drugih autodestruktivnih obrazaca regulacije je nešto što se dešavalo ili se nije dešavalo tokom odrastanja, dakle neki oblik tzv. razvojne traume i formiranje nesigurnih obrazaca afektivne vezanosti – nešto što je u vezi sa kontaktom sa važnim osobama u našem životu što je izazivalo neprijatna osećanja kao što su bol ili ljutnja/frustracija od najranijeg perioda (sećali se mi toga ili ne, i nezavisno od toga da li nam deluje kao da je bilo dovoljno važno i veliko i da li možemo da povežemo to sa sadašnjim načinima funkcionisanja). 

Samo-lečenje ili samo-medikacija (strategija zaštite od dubljeg bola)

Obrasci ponašanja u okviru poremećaja ishrane mogu se posmatrati kao samo-medikacija jer osoba pokušava da neprijatna osećanja nestanu, izbegavaju jedno (autentično) bolno iskustvo i zamenjuju ga drugim, ali takođe bolnim iskustvom (iako u prvim koracima ne izgleda tako ali se razvija u ekstremno bolno iskustvo). Ovakvi obrasci bar u početku imaju za cilj da obezbede osećaj sigurnosti ili iluziju kontrole kada je to nemoguće postići u odnosu sa sobom ili značajnim drugima. 

U nekim terapijskim pravcima (IFS) se ovi aspekti selfa tretiraju kao tzv. zaštitnici (eng. Protector parts), odnosno poremećaj ishrane se tretira kao strategija zaštite od dubljeg bola; pa je zaštitnik – deo koji održava poremećaj ishrane – zadužen da ima kontrolu nad telom (tj. kontrolu nad unutrašnjim haosom) odnosno izbegne kontakt sa bolom i delovima selfa koji su u vezi sa bolom i stidom (eng. exiles); ili pak da “gasi požar” kada dođe do toga – kroz prejedanje, povraćanje, ekscesivno vežbanje, disocijaciju itd. U ovakvoj klasifikaciji tzv. Egzile delovi selfa su oni koji su u vezi sa stidom – pročitaj o stidu dalje u tekstu. 

Trauma

U velikom procentu osobe koje pate od poremećaja ishrane imaju neko iskustvo traume, koje može biti rezultat jednog događaja ili pak niza manjih događaja, kao i odustva nečega što je bilo razvojno značajno da se obezbedi. Dakle to može biti šok trauma ili razvojna trauma. Traumatsko iskustvo je važno proraditi psihoterapijski kao deo tretmana poremećaja ishrane i to se dešava uz prisustvo drugog na granici kontakta, u odnosu, jer je tu i nastalo. Pritom nije nužno ni neophodno da to bude kroz deljenje verbalnog materijala. Razvojna trauma se na primer isceljuje u odnosu sa adekvatnim drugim (na primer terapeutom ali ne samo terapeutom) čak i kada se ne pominju događaji koju su oblikovali iskustvo. Takođe je moguće nežnim telesnim ili “brain-based” metodama procesirati traumatsko iskustvo i jačati osećaj sigurnosti. 

Osobe sa iskustvom traume, iako ne razvijaju uvek post-traumatski stresni poremećaj, razvijaju čitav niz prilagođavanja koje im omogućava da prežive i održe kakvu takvu ravnotežu. Deo toga je mehanizam disocijacije, gde se neki delovi nas “otcepljuju”, kao da nisu više deo nas kako bismo izbegli da osetimo preplavljujuća neprijatna osećanja koja su sadržana u tim delovima našeg selfa. To za posledicu ima fragmentisan self, gde ne postoji jedna koherentna celina, već različite manje ili više primitivne parčiće selfa, nekad i različite ličnosti. Takav fragmentisan self za posledicu ima da nismo u kontaktu sa sobom, ne razumemo svoje potrebe, nemamo osećaj da smo stvarno živi, ne može da se integriše svako novo iskustvo u ličnost, pa da imamo osećaj rasta i punoće življenja, ne postoji unutrašnje “ja” na koje možemo da se oslonimo. I onda smo previše “na spolja”, slabih granica, potpuno zavisimo od okoline, njihovih mišljenja, potreba, eksterne validacije ili pak “nečega spolja da me reguliše iznutra”. Fragmentisan self dovodi i do toga da imamo snažne unutrašnje konflikte između delova ličnosti – npr. deo koji hoće apsolutnu kontrolu nad iskranom i deo koji se onda kao iznenada prejeda, ili deo koji se oseća da nije dovoljno dobar i deo koji ga optužuje.

Tretman se ogleda u ucelovljenju, vraćanju izgubljenih delova selfa i integraciji, i reparativnom iskustvu (da se zadovolje emocionalne potrebe tih rasparčanih delova selfa u sada i ovde jer prošlost je prošlost) što je gotovo univerzalno u različitim terapijskim pravcima u radu sa razvojnom traumom. 

Kao posledica čestog korišćenja ovog mehanizma odbrane od bola – disocijacije – koja predstavlja odvajanje od sebe i u kombinaciji je sa desenzitizacijom – gubljenjem kontakta sa telesnim senzacijama – osobe ne razvijaju kapacitete za samoregulaciju – regulaciju svojih emocionalnih stanja – jer je za jačanje tih kapaciteta neophodno da osećamo sebe i budemo u kontaktu sa telom i telesnim senzacijama. I svaki put se okreću metodama regulacije na koje su navikle – a koje su deo poremećaja ishrane. 

Stid

Pre nego što sam upisala psihoterapijsku edukaciju nisam razumela ovaj pojam. Ispostavilo se da je stid i to hronični ili internalizovani stid povezan sa svim mogućim i nemogućim simptomatologijama i da većina mojih klijenata uključujući mene ima problema sa stidom. 

To se manifestuje na različite načine ali uglavnom kroz osećaj da nisam dovoljno dobra, osećaj neadekvatnosti, jedan pakosni truli osećaj iznutra koji razara i na čijem mestu bismo voleli da je ljubav prema sebi i to bezuslovna. 

Takođe se manifestuje kroz samokritiku, i to uglavnom kroz jedan deo selfa koji zovemo “unutrašnji kritičar” koji predstavlja samo deo nas koji je identifikovan sa neprijateljskom sredinom, a potom projektovan u svaku sledeću komunikaciju pa imamo utisak da i drugi o nama misle to isto, da nas procenjuju, osuđuju, kritikuju. 

Još jedna manifestacija hroničnig stida je pokušaj nadkompenzacije i perfekcionizam – “pošto suštinski ne vredim moram jako da se trudim da budem najbolja da bih zaslužila da uopšte postojim”. Ovakav odnos prema sebi se u poremećajima ishrane naravno prelama i kroz odnos prema telu – ono nije dovoljno dobro i mora da se transformiše u neku idealnu verziju da bih zaslužila da uopšte postojim. I možda tada kada to postignem imaću i sve ostalo – ljubav, karijeru, pravo na život, hobije i radost. 

Situacioni stid se u poremećajima ishrane i uopšte autodestruktivnim obrascima ponašanja javlja neposredno nakon na primer epizoda prejedanja, ali ovaj stid je površniji od ovog gore opisanog duboko ukorenjenog stida, koji je najčešće posledica razvojne traume. 

Hronični stid nastaje kao kreativna adaptacija organizma u uslovima koji nisu optimalni za njegov razvoj i ima za cilj da obezbedi kontakt (privrženost, eng. attachment) i preživljavanje za koje je kontakt neophodan. On to čini tako što transformiše organizam u nešto što će onda biti možda “voljivije” – odrekne se svojih potreba i osećanja koja nisu prihvatljiva u sredini u kojoj odrasta, potisne bes, postane ono što ima utisak da staratelj misli o njemu/njoj, ono što treba da bude a ne ono što jeste. 

Zaključak

Poremećaji ishrane zahtevaju baš kompleksnu mrežu intervencija, koje s jedne strane uključuju dubinski pristup rada na traumi i stidu, ali je kada se malo “razlabave” neophodnosti da se organizam reguliše samo kroz aspekte poremećaja, potrebno raditi i na introjektima (uverenja koja smo pokupili ili izgradili tokom odrastanja – od članova porodice ili sada sve češće – sa društvenih mreža gde se npr. normalizuje ortoreksija ili nameću neprirodni standardi u vezi izgleda ljudskog tela) i prekinuti ciklus koji je adiktovan svesnim i voljnim aktivnostima samog klijenta, odnosno potrebno je da klijent i svesno i namerno odustane od nekih svojih ponašanja, ali naravno tek kada se izgrade alternativni načini regulacije. I kao i kod zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, relaps (vraćanje autodestruktivnom ponašanju) nije izgubljena bitka, već očekivani deo procesa. Očekivano je da se mehanizam postupno i po malo razgrađuje, a ne da apsolutno nestane sa 100 na 0% kao rezultat samo jedne intervencije. Poremećaji ishrane su kompleksni i perzistentni i potrebna je istrajnost u tretiranju, ali nisu zauvek i moguće je izaći iz tog začaranog kruga i živeti drugačije. 

---

Reference

Tekst je nastao kao rezultat integracije mog ličnog iskustva, iskustva rada sa klijentima i edukacija koje sam prolazila, izdvojila bih: 

• Geštalt terapija, Geštalt studio Beograd, 2019-2024
• Autodestruktivni obrasci ponašanja, Branka Irižanin, 2024-2025
• Brainspotting Phase One, Pacific BSP Trainings, 2025
• Telo u psihoterapiji, Telesno-psihoterapijski centar, 2026
• Trauma – put oporavka, Telesno-prihoterapijski centar, 2026

Photo by https://unsplash.com/@europeana

Htela sam da napišem nešto o Geštalt terapiji, ali teorijski koncepti često mi deluju apstraktno. Zato sam odlučila da ih pokušam preneti kroz iskustvo klijenta – šta on zapravo doživljava kada se u terapiji primenjuju principi Geštalt terapije.

Geštalt terapija se oslanja na svesnost i “ovde i sada”, koristeći fenomenologiju, paradoksalnu teoriju promene, dijaloški odnos, perspektivu teorije polja i holizam, kao i kreativan, eksperimentalan pristup životu i terapiji. Reći ću nešto o svakom ovom aspektu i kako to deluje na klijenta. 

Fenomenološki pristup

Fenomenološki pristup znači da terapeut nastoji da bude što bliže iskustvu klijenta – otvorenog uma i sa iskrenom radoznalošću. Cilj je pomoći klijentu da izoštri svoju svesnost.

Kao klijent, doživljavam: 

• zainteresovanost, bez interpretacije, bez etiketiranja, i to čini da se osećam ugledano, ispoštovano, interesantno, 
• neko me sluša bez osuđivanja; 
• primećujem da mi terapeut postavlja neka vrlo detaljna pitanja o prirodi mog iskustva, mojih doživljaja, mojih telesnih senzacija, misli, fantazija
• kao rezultat toga počinjem da bivam više u sebi, u trenutku, u iskustvu, više prisutna, obraćam pažnju na čula, na različite aspekte nekog fenomena, sve što je tu dozvoljavam da postoji, poštujem svoje iskustvo, prihvatam sebe; 
• počinjem da ugledavam način na koji osmišljavam svoje iskustvo, kako konstruišem značenje, što mi pomaže da vidim i način na koji učestvujem u kreaciji svoje patnje i svojih problema. 

Teorija polja 

Sa stanovišta teorije polja osoba nikad nije izolovana, uvek je deo veće celine, sistema koji čine unutrašnji svet klijenta, spoljašnji svet ili okruženje u koje spada i terapeut i odnosi između ovih delova sistema koji su stalno promenjivi. Čovek je uvek u kontaktu, uvek povezan sa svim drugim.

Nekad se koristi pojam iskustveno polje/realnost/polje svesnosti/fenomenološko polje koji označava način na koji osoba organizuje svoje iskustvo. A nekad se polje zove aktuelno ili šire polje i odnosi se na kontekst u kome postojimo, sve čega smo svesni ali i ono čega nismo. 

Za klijenta to znači:

• da će se susresti sa intervencijama terapeuta koje su usmerene na to da zajedno razumeju način na koji on stalno aktivno organizuje svoje iskustvo, da je moguće da ima neke obrasce kako to radi i da ko-kreira svoje iskustvo uključujući svoje probleme; 

• terapeut će obraćati pažnju na razne uticaje koji dolaze iz pozadine, iz nekih aspekata klijentovog života o kojima se trenutno neposredno ne govori – može da bude ugodno jer širi perspektivu, a daje osećaj obuhvaćenosti i nade. 

Takođe terapeut može biti svestan uticaja i mogućnosti u širem polju kojih klijent nije svestan i ukazati mu na njih. I pomagati klijentu da postane svestan i potencijalno izmeni način na koji organizuje iskustvo tako da bude u njegovom najboljem interesu u sadašnjem trenutku. 

Svesnost

Svesnost je najbitniji pojam u geštalt terapiji i referira na bivanje u kontaktu sa sopstvenim postojanjem i svim onim što jeste; pozitivan kvalitet, suštinski za zdravo življenje.

U terapiji svesnost se povećava, produbljuje, razvija i uči kroz obraćanje pažnje, prisutnost, posmatranje, fenomenološko istraživanje, obuhvatanje, slušanje, neosuđivanje, bez interpretacije i osuđivanje, bivanje u sada i ovde. 

S tim u vezi, klijent će primetiti: 

• kako mu terapeut daje instrukcije da obrati pažnju na svoje telo, telesne senzacije, disanje, emocije, misli, fantazije, čula, resurse, okruženje. 
• ali ne da bi nešto promenio, već samo da bi postao svestan svega što jeste u sada i ovde. 

Kasnije ću govoriti o paradoksalnoj teoriji promene i tome da samo uvećanje svesnosti o onome što jeste spontano dovodi do promene. 

Geštalt terapeut će se oslanjati na znanje o ciklusu svesnosti, zonama svesnosti (unutrašnja, spoljašnja, srednja), relacionoj svesnosti i svesnosti o egzistencijalnim realnostima (smrt, usamljenost, neizvesnost), ali ću ovo ostaviti za neki drugi tekst. 

Paradoksalna teorija promene

Ukratko ovaj princip se može rezimirati na sledeći način: “Promena nastaje kada čovek postane ono što jeste, a ne kada pokušava da postane ono što nije”. Zasniva se na ideji da mi već posedujemo sve resurse za promenu i transformaciju i prirodni kapacitet za samoregulaciju i da nije potrebno da nas se ugurava u neku promenu, već da se ovim prirodnim kapacitetima omogući da deluju. Da se dopusti tzv. organizmička samoregulacija. 

Dakle, Geštalt terapeut umesto da podstiče klijenta da se promeni, podsticaće njegovu što potpuniju svesnost o svim aspektima svog iskustva. Veruje se da će onda promena prirodno uslediti.

Takođe, podržava se stav samoprihvatanja, koji već predstavlja ogromnu promenu u odnosu na početni stav da moram da budem nešto drugo, nešto bolje, optimalnije ili efikasnije ljudsko biće. 

Ono što klijent doživljava može biti utisak neefikasnosti, ali i ušuškanosti, mira, milosti, prihvatanja, pomirenja. 

Zato je važno da nekad informišemo klijente o vrednostima, teorijskim konceptima i metodologiji koju koristimo, jer potpuno je drugačije kada neko razume šta radimo. Nije to nikakva misterija na kraju krajeva, ovi koncepti su dostupni u literaturi i na internetu. 

Kreativna nezainteresovanost 

Ovo je vrlo specifičan stav i teško ga je negovati jer podrazumeva da budemo nezainteresovani za bilo koji ishod. Teško je jer naravno da terapeut želi dobro svom klijentu i želi da se simptomi povuku. A onda mora da vežba poverenje u proces i da se dešava baš ono što treba. 

Kreativna nezainteresovanost podrazumeva duboku i podržavajuću zainteresovanost za klijenta i nevezanost za bilo koji ishod procesa. Ovakav stav blizak je istočnjačkim duhovnim praksama odnosno prihvatanju svega što jeste sa jednakom nevezanošću.

Terapeut stvara povoljne uslove radeći svoj posao na etičan i human način, ali ne nameće promenu, veruje u organizmičku samoregulaciju. Otpor i simptomi se ovde ne doživljavaju kao nešto što treba da se probije, pobedi ili ukloni; posmatramo ih kao kreativno prilagođavanje u situaciji gde nema dovoljno podrške za drugačije prilagođavanje. 

Klijent će doživeti u terapiji:

•  da ga terapeut “ne napinje”, 
• takođe će biti izložen jednom sistemu vrednosti koji kaže da se u životu dešavaju prijatne i neprijatne stvari i da su sve one deo života, 
• biće izložen ideji da ne mora da se promeni da bi bio vredno i voljeno ljudsko biće i to može biti isceljujuće po sebi, 
• jer internalizacijom ovakvog tremana i odnosa povećavamo “ljubav prema sebi” i “tolerantan stav prema životu i egzistencijalnim realnostima”. 

Dijaloški odnos 

Geštalt terapija neguje jedan vid terapijskog odnosa koji se zove dijaloški odnos a podrazumeva prisutnost, otvorenu komunikaciju, inkluziju i potvrđivanje.

To znači da terapeut klijenta doživljava kao osobu, potpuno je zainteresovan, neosuđujuć, bez mnogo interpretacija i smernica za promenu, autentičan, ugledava klijenta bez obzira na svoje stavove i mišljenja, obraća pažnju na ono što nije izrečeno, na neverbalnu komunikaciju, doživljava klijenta i kroz neverbalno, i kroz osećaje – tzv. kontratransfer, iskren je, otvoreno komunicira, prisutan celim svojim bićem, nije misteriozan, nije “iznad klijenta”, ali ne ugrožava klijentov proces deljenjem o sebi kada to nije smisleno.  

Meni je ovaj aspekt Geštalt terapije baš važan. Dobro se osećam što kao terapeut ne moram da budem nešto mnogo različito od onoga što jesam. A kao klijentu donelo mi je putokaz kako do samoprihvatanja i ljubavi prema sebi; i jedan odnos prema životu i ljudima koji je human, duhovan, životan, ponizan, prihvatajući, skroman i ljubavan. 

Tehnike u geštalt terapiji

Geštalt terapija je poznata po tehnici “prazne stolice”. To je kada terapeut sugeriše klijentu da se uživi u neku ulogu – to može biti neki član klijentove porodice, partner, prijatelj ili bilo koji aspekt klijentove svesnosti kao što je neki osećaj, fenomen, deo tela, problem itd. Podstiče se dijalog između neke dve na primer uloge, kao što je unutrašnji kritičar i deo koji nije dovoljno dobar, ili između tebe i tvog oca, ili dela tebe koji želi da izađe iz odnosa i dela koji ne želi da izađe iz odnosa, tebe i tvog stomaka itd. Itd. 

Svrha ovakve tehnike je svakako podizanje svesnosti, i postavljanje neke dinamike u ovde i sada, kako bi se što potpunije istražio fenomen. 

U Geštalt terapiji koriste se brojne druge tehnike, koje terapeut može osmišljavati ad hoc koristeći svoju kreativnost, principe terapije, vrednosti i cilj koji želi da postigne intervencijom. To onda nazivamo eksperiment. To je uvek kada u terapiji probamo nešto, dakle ne razgovaramo o nečemu nego radimo neku vežbicu koja nam pomaže da povećamo svesnost ili isprobamo neko novo ponašanje. 

Za klijente ovo može biti malo neobično u početku dok se ne naviknu, ali samo razgovor o nečemu je često mnogo manje efikasan od primene ovih tzv. eksperimenata, pa i klijenti na kraju prihvate ove metode iako ih čine malo anksioznim. 

Zaključak

Ono što je suštinsko u doživljaju klijenta u geštalt terapiji je da se osećate kao osoba koja sedi preko puta osobe, gde ste oboje autentična dostojanstvena ljudska bića vredna ljubavi, ranjiva, nesavršena i suočena sa istim izazovom da živite uprkos nedaćama koje život podrazumeva. 

Pisaću još o Geštaltu, posebno nekim konceptima koji imaju smisla za samospoznaju i razumevanje nekih fenomena u životu i psihopatologiji, ali za sada ovo je neki bazični pregled osnovnih principa. 

Literatura: Sils i Džojs – Veštine Geštalt savetovanja i psihoterapije

Photo by https://unsplash.com/@europeana

Možemo da govorimo o simptomima kao o problemima koje treba ukloniti. Međutim, možemo ih posmatrati i iz drugačijeg ugla: simptom je poziv sebe sebi. On nam ukazuje na ono što je zanemareno, potisnuto ili izgubljeno u našem kontaktu sa sobom. Poziva nas da završimo nezavršene poslove. Podseća nas da obratimo pažnju na svoje potrebe, osećanja i unutrašnje konflikte – i da kroz njih možemo otkriti put ka većoj autentičnosti i životnosti.

Krenula bih od toga šta sve smatramo simptomima u psihoterapiji.

Simptomi su nekad vrlo jasno klinički definisani, kao na primer:

Simptomi paničnog iskustva: anksioznost, napadi panike, strahovi, fobije
Simptomi poremećaja ishrane: prejedanje, izgladnjivanje, povraćanje, zloupotreba laksativa, prekomerno treniranje, opterećenost ishranom i telesnom težinom, stid u vezi sa telom, mržnja i gađenje prema telu
Simptomi depresivnog iskustva: gubitak volje, energije i smisla, poremećen san i ishrana, gubljenje ili dobijanje na telesnoj masi
Simptomi post-traumatskog iskustva: flešbekovi, hipersenzitivnost, razdražljivost, bes, noćne more, iscrpljenost, osećaj praznine, disocijacija
Simptomi izbegavajućeg iskustva: izbegavanje određenih situacija i kontakta
Psihosomatski simptomi: somatski problemi za koje se pretpostavlja da su u vezi sa nekim psihološkim uzrocima – migrene, problemi sa štitnom žlezdom, fibromialgija
Simptomi seksualnih problema i poremećaja (prevremena ejakulacija, erektilna difunkcija, vaginizam…)

Mogu biti i manje klinički definisani, na primer:

• Problemi u partnerskim odnosima, nemogućnost uspostavljanja partnerskog odnosa, pogrešan izbor partnera, nesigurni obrasci afektivnog vezivanja
• Nezadovoljstvo poslom
• Kreativne blokade
• Osećaj zaglavljenosti u životu
• Problemi sa granicama
• Nemogućnost separacije od primarne porodice
• Nemanje samopouzdanja
• Nemanje kontakta sa svojim potrebama

Kako god da ih definišemo, simptomi su razlog zbog kojeg se neko javlja na terapiju. Naravno, ideja je da će terapija pomoći da se simptom ukloni. Međutim, to nije linearan proces.

Ukoliko su simptomi vrlo jaki i remete funkcionisanje, prvi korak je stabilizacija stanja.

Kada možemo da funkcionišemo uprkos simptomima, možemo početi da razmišljamo o njima kao o pozivu sebe sebi. Tada terapijski tretiramo različite aspekte našeg funkcionisanja, a simptom se spontano povlači kada više nema svoju funkciju.

Bavljenje raznim aspektima našeg funkcionisanja uključuje: rad na stidu, rad na granicama, rad sa traumom (razvojne i šok-traume), rad na identitetu, kontakt sa sopstvenim potrebama, asertivnost, podršku za promene u socijalnom funkcionisanju, podršku separaciji, proces tugovanja i slično.

Na taj način potpuno menjamo okruženje u kome simptom ima smisla. Kada on više ničemu ne služi, jer se sve promenilo, on se povlači.

Simptom se ne povlači naglo. Smanjuje se postepeno, a neki aspekti mogu biti perzistentniji i duže trajati. Može se desiti da se simptomi pogoršaju u stresnim periodima, ili čak kada se događaju pozitivne promene u životu.

Funkcija simptoma nije uvek jasna, i kognitivno razumevanje često nije od velike koristi. Nekad je simptom u vezi sa održavanjem sistema funkcionalnim na način koji nije blizak zdravom razumu, ali sa aspekta energije u sistemu ima smisla. Simptom nije uvek poziv sebe sebi na simboličan način. Ponekad postoji neka simbolika, ali uglavnom ne. Čak i kada sve razumemo, to su pretpostavke koje mogu pružiti izvesnu jasnoću, ali ne garantuju isceljenje.

Na kraju, kada pogledamo unazad, ugledamo koliko se toga promenilo. Život sa simptomima jeste bio težak, ali najveća nagrada nije samo to što se simptom povukao. Najvažnije je što smo se promenili u smeru veće ljubavi prema sebi, autentičnog življenja, dubine iskustva, osećaja životnosti, veće ljudskosti i duhovnog razvoja.

---

Photo by Paolo Gregotti on Unsplash

Tuga se ne leči.

U svakom terapijskom procesu pre ili kasnije pojavi se tugovanje kao tema. Nije to samo kada neko umre ili umire. Tugovanje je prirodna adaptacija na gubitak. Desava se i kada idemo u penziju, razbolimo se mi ili neko blizak, rastajemo se od nekoga čak i kad je našom voljom za naše dobro, od partnera ili primarne porodice, kada menjamo posao ili stan, odustajemo od nekog sna ili ideje…

Ako nikad nismo svesno tugovali nećemo je prepoznati. Mislićemo da je to nešto loše jer je gorka jer je mučna mada može biti i puno lepog u njoj. Želećemo da prođe ali ona ima svoje prirodno trajanje. Uvek duže nego što mislimo mada paradoksalno osećaj je i kao da nikad neće proći. I nije konstantna dolazi u talasima.

Terapija nam neće pomoći da tuga prođe. Ono što možemo dobiti u terapiji je specifičan vid slušanja – kako je kad se ne beži od tuge kad se ne umanjuje ne negira, specifično poštovanje tišine koja se ne popunjava, izraženu i jasnu empatiju – kada telo nije samo, i osmišljavanje tugovanja i života u tugovanju i nakon njega.

Ali tuga se ne leči. Ona se živi. I terapeut može da nas podrži u tom procesu ali ne da otkloni bol. Može biti sa nama u bolu i to pravi razliku.

---

Photo by Rapha Wilde on Unsplash

Tokom odrastanja neki od nas su imali teže relacione traume, neki „samo“ blaži oblik neviđenosti i neprepoznavanja naših potreba. U svakom slučaju ono što je univerzalnost savremenog načina bivanja je da postoje delovi nas koji su otcepljeni i otuđeni. Svaki put kada se pojave praćeni su stidom.

Do toga je došlo jer dete čija je potreba neprepoznata nikada neće reći „moj roditelj/staratelj ne valja“, uvek će reći „ja nisam u redu, moja potreba nije u redu, moja emocija nije u redu“ i kako bi preživelo taj deo sebe će proglasiti za nevoljiv i otuđiti. Uvek će spasiti roditelja i sliku koju ima o roditelju jer mu je on neophodan, potreban mu je taj kontakt da bi preživeo i da bi imao osećaj da postoji.

Ti otuđeni delovi su najčešće neizostavni aspekti našeg života – naše emocije, potrebe i senzacije u telu koje nam na njih ukazuju, naša autentičnost, kreativnost, posebnost. Na primer, ako u porodici nije bilo dozvoljeno da se izrazi ljutnja, ona postaje taj otuđeni deo selfa.

Drugi deo ovog mehanizma je stvaranje rascepa unutar sebe, self se deli na dva dela, ovaj otuđeni skriveni i drugi koji pokazujemo svetu. Taj rascep za posledicu ima i da osećamo da imamo dva dela, od kojih jedan posmatra, kritikuje, osuđuje onaj drugi.

Kod nekih ljudi koji su imali težu relacioni traumu u detinjstvu (veliku neviđenost, zanemarivanje, zlostavljanje) rascep je veći i moguće je da se razvije identitet koji je utemeljen na stidu.

John Bradshaw u knjizi „Oslobodite se stida“ dosta dramatično piše o ovom identitetu: „Toksični stid daje osjećaj bezvrijednosti, osjećaj promašenosti i nedoraslosti kao ljudskog bića.” Međutim, za većinu ljudi stid dolazi u talasima. Kada smo se izložili, kada smo u nečemu nesigurni, osvajamo novu veštinu, novi identitet, u partnerskim odnosima gde smo svi jako ranjivi i izloženi, kada osetimo da smo na neki način odbačeni – to su situacije koje provociraju osećaj neadekvatnosti, koji može da bude preplavljujuć. Umesto da se fokusiramo na konkretnu stvar u kojoj možda i jesmo neadekvatni, osećamo se kao totalni promašaj.

Neki od aspekata hroničnog stida dobro su opisani u pomenutoj knjizi, iako na dosta dramatičan način, a to su:

• Sveprožimajući osećaj manjkavosti kao ljudskog bića (najčešće nije konstantno prisutan, već dolazi u talasima)
• Problem sa razotkrivanjem pred drugima, ali i pred sobom – nemogućnost uspostavljanja autentičnog i iskrenog kontakta koji je paradoksalno lek za problem sa stidom
• Rascepljenost unutar sebe gde je jedan deo nas najgori kritičar
• Osećaj izolacije, usamljenosti, odsutnosti, praznine, nestvarnosti, nepripadnosti, posmatranja sa strane – nastaje kao posledica toga što nisam svoj, nisam u sebi, nisam sa sobom stopljen
• Depresija – povezana sa tugom zbog gubitka autentičnog ja

Ken Evans u članku „Lečenje stida“ objašnjava mehanizam nastanka stida u situaciji zloupotrebe moći od strane značajnih drugih.

“Postoji osećaj inferiornosti, pri čemu druge doživljavamo kao moćnije i sposobne da nas povrede, obično kroz gnušanje, prezir i poniženje. Submisivno ponašanje je verovatno najvažnija socijalna adaptacija koju ljudska bića razvijaju kako bi preživela u prisustvu snažnijih i potencijalno opasnih drugih. Da smanji opasnost osoba šalje nepreteće signale moćnijem drugom npr. Izbegava kontakt očima, fizički se skuplja, povlači, skrova. To je kreativan način prilagođavanja odnosno preživljavanja u pretećoj sredini.

Stid se razvija pre kognicije i počinje izolacijom usled preplavljenosti nečime što dolazi od onoga koji je moćniji drugi (sadizam, mržnja, prezir, izlivi besa, gnušanje, pretnje, kazne). Izolacija, zid submisivnog ponašanja rezultira time da više nema značajnog drugog u odnosu na koga se možemo razlikovati i definisati. Da prevladamo izolaciju stvaramo rascep unutar sebe.

Radimo sebi ono što bismo želeli raditi drugome, npr. „Ljut sam na sebe“ – kao da su „ja“ i „sebe“ dve različite osobe. Sistem zasnovan na sramu je dovršen kada mislim i osećam prema sebi ono što mislim da drugi misle i osećaju prema meni (prezir, omalovažavanje, gađenje). Gledam na sebe kao da imam ogledalo pred očima. Mislim da gledam prema svetu izvan sebe, a zapravo odražavam sopstvene slike i zatim se kažnjavam.”

Kako izgleda problem sa stidom u svakodnevnom životu:

• Nedostatak samopouzdanja i ljubavi za sebe
• Perfekcionizam
• Strah od kritike i odbacivanja
• Kritikovanje, omalovažavanje i ponižavanje sebe
• Želja da se bude nevidljiv
• Nemogućnost da se zauzme za sebe
• Gađenje prema sebi (ili svom telu)
• Osećaj neadekvatnosti

Za kraj daću jedan opis studije slučaja iz gore pomenutog članka Kena Evansa: „Tom se pokušavao braniti od srama kroz uspjeh i izgrađivanje uspješne profesionalne karijere. Ipak, svaku je kritiku doživljavao duboko i tražio zaštitu. Ako bi napravio i najmanju pogrešku u javnosti, brzo bi i nemilosrdno iskritizirao sam sebe, prije nego bi itko drugi to uspio napraviti. U slučajevima kada bi se osjećao glupavo činio je sebe predmetom šale, kako ga netko drugi ne bi učinio takvim. Tomov samo-kriticizam i šale na vlastiti račun bili su vjerojatno okrutniji i više ponižavajući nego išta što bi to netko drugi mogao napraviti. Važnost samoponižavanja, ipak, davalo je Tomu neku kontrolu nad situacijom u kojoj bi se u suprotnom osjećao preplavljenim.“

Stid nastaje u odnosu i isceljuje se u odnosu. Reparativni odnos mora biti horizontalan u smislu da nema zloupotrebe pozicije moći, već odnos dve osobe zasnovan na jednakosti. Ovakav odnos omogućava osobi da polako izađe iz izolacije i stupi u kontakt onakva kakva jeste, spontano, da poveća svesnost i posledično oseti ljubav i prihvatanje prema sebi. I izgradi kapacitet da bude viđena od strane drugih.

Nije neophodno da taj odnos bude psihoterapijski odnos, ali je mala verovatnoća da se desi jer ne postoji bazično poverenje za uspostavljanje dovoljno bliskog odnosa u kome osoba može da se pokaže i bude viđena za ono što jeste. A to je lek. Takav susret iznova i iznova ponovljen vraća ljudsko dostojanstvo, omogućava ucelovljenje, i daje veru da je bliskost moguća i neće biti povređujuća.

---

Photo by The Cleveland Museum of Art on Unsplash