Mračna strana samosvesti

Postoji jedno mesto na koje odlaziš da se skloniš od „ovde i sada“, od neizvesnosti i novine koju donosi svaki novi kontakt sa svetom. Jel se pitaš nekad kakvo je to mesto iz ugla naivnog posmatrača? To je mesto u kome su pohranjene tvoje rane fantazije o tome kakva si ti i kakav je svet. To mesto nije nužno ni lepo ni ružno. Ono je pre svega – poznato. I zato se čini sigurnim mestom za otići. A može da bude neugodno, ali ipak mu se svaki put vraćaš. I ja imam to mesto.

Dobra strana tog mesta je samosvest i sposobnost za samo-refleksiju. Loša strana tog mesta je zaokupljenost sopstvenim mislima, osećanjima, ponašanjima ili uticajima na druge ili njihovim mišljenjima. Na tom mestu je glas koji kaže „bravo“, ali i glas koji kaže „nisi dovoljno dobra“. U svakom slučaju to mesto je u našoj glavi i tamo odlazimo da se povučemo iz kontakta sa svetom. To je mesto na kome je živi ruminiranje, ako znaš taj izraz, kada vrtimo misli po glavi. To mesto je zatvor satkan od naših misli.

Na tom mestu je tvoj unutrašnji dijalog. Tu je tvoje unutrašnje pozorište. I dobro je da poznaješ to mesto. Isto tako je dobro da osvestiš kada odlaziš tamo. I da ne moraš. Da možeš da ostaneš i ovde sa mnom. Ako želiš.

Probaj da opišeš to mesto. To gde si sama sa svojim mislima i osećanjima. Kako to izgleda? Probaj da nacrtaš to mesto. Na kojim fantazijama i uverenjima počiva tvoje bivanje na tom mestu? Kakva si? Kakvi su drugi? Kakav je svet? Kakvi su muškarci? Kakve su žene? Ništa od toga nije realnost. Realnost se dešava iz časa u čas, ovde i sada. Svi imamo to mesto. Nisi posebna. Ali nisi ni čudna.

Reći ću ti kakvo je moje mesto. Ja sam previše. Ja sam nevoljiva. Nisam dovoljno dobra. Teška sam. Treba da budem više light, opuštenija, naporna sam. Sebična sam. Odbačena sam. Sama sam. Svet nije sigurno mesto. Desiće se nešto strašno ako ne držim sve pod kontrolom. Nemam poverenja u ovaj svet. U život. U proces. Desiće se nešto neugodno. Da me čeliči. A ja to ne želim. Ja želim mir a ne da se čeličim. Neko mi se smeje iza leđa. Neko me odbacuje. Neko ne misli dobro o meni. Neko me manipuliše. Moje mesto je kao neki uragan koji usisava, velika praznina, džepčina, neko mrtvilo, čemer, rupčaga, veliko ništa, neprijatno. Ne mogu ni na koga da se oslonim. Polomiće se od moje težine. Ja sam previše, a niko nije pouzdan. Ljudi su neiskreni. Ja ne vredim. Žene su bezvredne. Muškarci su nepouzdani. Sve može da nestane u jednom trenu. Svet je nestalan. Život je besmislen.

Ne fokusiraj se na sadržaj. Ne identifikuj se sa mojim sadržajem. Pronađi svoj narativ.

To mesto me je ranije mnogo vuklo. Najčešće kada bih se predozirala u kontaktima sa svetom. Kada bi se desilo nešto neugodno u kontaktu. Kada sam bila previše brza u kontaktiranju. Previše „out there“. Sada me to mesto zove jako retko. Ne zato što sam svesno provalila sve trigere, više sam implicitno naučila kako da kreiram okolnosti i na koji način da uspostavljam odnose da ne budem preplavljena. Sada kada je retko i blago mogu i intelektualno da mu pristupim i malo svesnije ispitam trigere. Dok je snažno – preteško je. I dok je često prisutno – teško je odvojiti se jer deluje kao da je to mesto ogromna komadina našeg identiteta. A nije baš tako.

Kako se vratiti sa tog mesta u ovaj svet?

Možemo da se vratimo čulima. Neko se npr. istušira i oseti mlaz tople ili hladne vode na koži. Da se povežemo sa drugim ljudima. Pozovi drugaricu. Da budemo u kontaktu. Provedi vreme da prijateljima, ne mora da bude ništa spektakularno, samo budite zajedno. Da ukrotimo um i odlučimo da nećemo da vrtimo te misli, da se fokusiramo na nešto drugo. Bilo koja aktivnost ovde i sada – uradi nešto rukama, sviraj intstrument, pevaj, skuvaj, operi sudove…Zadaj sebi zadatak i onda ga obavi. Da se uzemljimo. Oseti stopala, oseti dupe na stolici, oseti leđa oslonjena o nešto. Oseti da postojiš kao telesno biće. Fokusiramo se na telo. Na primer, uradimo neku fizičku aktivnost. Možda je ta aktivnost napolju, pa smo i u telu i u čulima jer gledamo drveće dok trčimo. Svakako je zgodno da shvatimo da je potpuno normalno da imamo to mesto. I da nam je to mesto nekada jedino utočište. Ali ne mora utočište da nam bude zatvor.

Vrati se u zonu diskomfora

Photo: Albina Gavrilović

Neke bitke su unapred izgubljene. Vrati se u zonu komfora. Šalim se naravno, samo mi se dopalo kako zvuči. Malo cinizma nije na odmet. Suštinski ipak verujem da ima smisla pokušavati, živeti, tragati za smislom, za boljim životom, za istinom…

Ali da – vrati se u zonu komfora i lepo se spremi da iz nje iskoračiš kao gospođa. Ili ono kako je zaista – vrati se u zonu diskomfora, dobro osmotri pa kad izlaziš nemoj da ugaziš u govno.

Nekada silno želimo da smo napravili neki korak. Da smo nešto učinili da promenimo situaciju kakva jeste i u kojoj smo zapeli. I nekad pitamo terapeuta ili prijatelja. Šta da radim? Šta bi ti radio da si na mom mestu? Ali u takvim situacijama mi zapravo već znamo šta želimo da uradimo, samo nas nešto koči. Osećamo se zaglavljeno i nemoćni smo da napravimo korak koji silno želimo. Taj korak je prevelik. I nismo spremni na posledice. Nismo spremni da platimo cenu. Da se odreknemo. Da žrtvujemo. Da istrpimo svu žuč koja ide uz čašu meda ka kojoj smo krenuli. I to je u redu. Taj period nemira služi upravo tome da se pripremimo za veliki korak. Da preispitamo opcije, mogućnosti, svoju motivaciju, svoje potrebe, potencijalne ishode, da anticipiramo i med i žuč koji su pred nama. Da vidimo koga potencijalno možemo da povredimo svojim odlukama. Da prikupimo podršku i resurse za ono što nas čeka. Problem je što je taj period obeležen nemirom, anksioznošću, strahom, neizdržom. A mi bismo silno da pobegnemo od takvog sranja. Jer je složićemo se – odvratno.

Šta sam naučila iz svog iskustva?

Ja sam ona koja je izletala iz zone komfora hrabro i impulsivno i nisam davala ovom periodu nemira pravo da postoji. Ubijala sam ga svojim nepromišljenim odlukama. I šta se onda po pravilu dešavalo? Usledile bi neke druge nedaće koje bi proces promene i putovanje ka željenom ishodu usporile taman toliko koliko bih možda vremena provela bivajući u nemiru, a često i više. Uvek sam imala tendenciju da ubrzam proces. Moja bivša cimerka bi rekla „De ćeš brže od života“?!

Zadržavanje impulsa za akcijom u sebi rekli bismo da nije dobro. Dobro je ukoliko svesno to biramo i nije fiksirani obrazac ponašanja koji se ponavlja uvek i svaki put. Jer u tom slučaju zadržani impuls ima tendenciju da se ta energija okrene na unutra – i napravi napetost, somatska oboljenja, depresiju, dešto drugo autodestruktivno. A nije dobro ni potpuno obrnuto – impulsivnost. Odnosno jeste dobro ako je ponekad – da nas podseti da smo živi, ili kada je potrebno brzo reagovati ili kada imamo sigurno mesto za to. Šta je dobro? Dobra bi bila svesnost da uvek možemo da odaberemo šta ćemo da uradimo. I da to uradimo uzemljeno, svesni svojih potreba, svesni drugih ljudi, svesni okolnosti i realnosti situacije.

Kako se to postiže? Bivanjem u zoni diskomfora, usporavanjem procesa, povećanjem svesti o svim aspektima koji su prisutni u nama i oko nas. Zapitanošću. Šta me sprečava? Šta me podržava? Šta želim? Šta mi je potrebno? Koliko mogu? Šta mogu? Sada. Danas. Šta ne mogu? Podsećanjem da je sve u životu prolazno. Da ja danas i ja sutra nisam ista. Da se sve menja. Čak iako se ne trudimo da išta promenimo sve će se promeniti. Umetnost malih koraka. Usporavanje. Bivanje sa onim što jeste. Iskrenost prema sebi. Saosećanje prema sebi. Uvažavanje svoje nesavršenosti i ljudske prirode. I toga da biti živ nekad znači biti u zoni diskomfora.

Poređenje sa drugima

Photo by Dietmar Becker on Unsplash

Prišla bih ovom pitanju vrlo analitično. Koliko se mi zapravo poredimo sa drugima? Da li je to manje ili više od onoga čega smo svesni? Da li je to nešto na šta možemo da utičemo? I kada to zapravo postaje problem?

Prvo i najvažnije – ako se poređenje već desilo – znači normalno je, deo je načina na koji ljudski mozak funkcioniše. I sami znate da makar ovaj primer – poređenje sa drugima – nije samo vaša osobina, već to rade i mnogi drugi ljudi. Dakle, to nam je što nam je i sigurno postoji neki razlog zašto je to tako. Nismo mi tu ništa krivi i pogrešni.

Poređenje sa drugima nije po sebi ni dobro ni loše. Recimo da je to način da složimo neke fijoke u svojoj glavi. I da vidimo gde je naše mesto u tim folderima. Šta ako se poredimo sa drugima nesvesno gotovo konstantno? Svojstvo uma je da pravi red u glavi. I poređenje je jedna od njegovih alatki.

Poređenje se dešava automatski i većinu vremena nismo ni svesni tog procesa. Većinu vremena nas takođe ne uznemirava to poređenje jer se ne pali alarm – nije nam pogodilo ranu. Postaje problem kada se zbog toga osećamo loše. Kada se upali alarm. Kada tog poređenja postajemo svesni i počinje da nas žulja.

Osećamo se loše jer nam se baš i ne sviđa mesto na kome smo u odnosu na druge i takođe osećamo da smo pogrešni jer smo se uopšte poredili. Ali kao i svemu što pristupam sa istom idejom tako ću pristupiti i ovom psihičkom fenomenu – kao potencijalu za samospoznaju.

Mi nismo svesno odlučili da želimo da se uporedimo. Taj uporedilac u nama je neki deo podsvesti – deo koji bismo nazvali senka – deo koji ne želimo – ne želimo da budemo osoba koja se poredi sa drugima. Recimo da smo sada identifikovali tu figuru iz naše podsvesti koja se poredi sa drugima. Daćemo joj ime – Smiljka. Vi ćete odabrati neko ime koje želite naravno.

Šta sad radimo sa aspekta art terapije. Evo jedne ideje: Porazgovaramo sa Smiljkom. Pitamo je:

Smiljka, sa kim si se to ti danas poredila? Nestašna si, Smiljka. Po kom kriterijumu, Smiljka? I zašto? Šta ti to želiš a nemaš, Smiljka? Kako mogu da ti pomognem da dobijemo to što nam treba pa da prestanemo da projektujemo to u tu osobu sa kojom smo se uporedile? Koja je tvoja priča? Koja je tvoja rana? Smiljka 🙂

Ako nam je teško da zamislimo Smiljku, možemo da je nacrtamo. Da nađemo sliku u časopisu koja će za nas biti Smiljka. Sliku sa interneta. Ili napravimo figuricu od plastelina.

Možete da je pitate šta god želite, a evo šta je ishod: najverovatnije ćete doći u kontakt sa nekim svojim potrebama ili delovima sebe koje ne priznajete.

Možemo da primetimo da smo kao rezultat projekcije posmatrali osobu sa kojom smo se uporedili prilično jednostrano, kao da nije obično ljudsko biće u pitanju i preterano smo naglasili neku osobinu. To je nešto što pripada nama i treba tu projekciju da vratimo sebi.

Takođe, u celoj toj zapetljanciji kriju se neke naše potrebe – možda je vreme da počnemo da razmišljamo o tome šta zapravo želimo od života i čak i da to još uvek nemamo – samo da budemo toga svesni i ako treba sa setom prihvatimo da je to sada tako i vidimo šta nam je činiti.

Ako samo postanemo svesni rane koju nam poređenje okida – to je već velika stvar.

Ima li smisla pisati dnevnik?

Photo: Albina Gavrilović

Ukoliko bi me neko ko ima neku (bilo kakvu) teskobu pitao šta da radi ja bih svakako prvo predložila da piše dnevnik. Naravno da bih predložila psihoterapiju ili neku drugu metodu. Ali prva stvar bi bila – dnevnik.

Posebno jer nisu svi u stanju da ispričaju svoju priču drugom licu. Pisanje omogućava da započnemo proces isceljenja bez straha od izlaganja.

Istraživanja su pokazala da pisanje ima isceljujući potencijal. Dosta materijala se može naći pod ključnim rečima ekspresivno pisanje (expressive writing) i Penebejkerova paradigma (James W. Pennebaker). Ova paradigma pre svega adresira jednu specifičnu mogućnost koju nam daje pisanje a to je da izrazimo i obelodanimo traumatsko iskustvo ili mračnu tajnu. Ispostavilo se da je „stiskanje“ tog iskustva ili tajne unutar sebe toksično i često se ispolji u vidu somatskih simptoma.

Međutim, to nije jedini benefit pisanja.

Doživljavamo olakšanje. Papir trpi sve i omogućava da izbacimo emocionalni naboj, pa ćemo za početak osetiti instant olakšanje – osećaćemo se bolje.

Jačamo ego. Odvajanje vremena za introspekciju i pisanje svaki dan ili makar nekoliko puta nedeljno s jedne strane jača ego (u pozitivnom smislu) – što predstavlja svojevrsnu vežbu volje, istrajnosti, posvećenosti, što kao uvežbano ponašanje može da se iskoristi u realizaciji bilo kog drugog cilja koji traži kontinuirano ulaganje napora. S druge strane, to je briga o sebi – briga o svom mentalnom zdravlju koja se reflektuje u svakodnevnoj odluci da uradimo nešto za sebe.

Uspostavljamo kontrolu nad umom. Pisanje ostavlja trag i ima veću težinu nego kovitlac misli, pa obraćanjem pažnje i svesnošću kojim sada pristupamo mislima dobijamo mogućnost da ih bolje sagledamo i preispitamo, a ne samo da trpimo emocionalne i druge posledice načina na koji razmišljamo odnosno nemanja kontrole nad umom.

Pisanje pomaže kod kreativnih blokada. Bez obzira da li imate blokadu u umetničkom izražavanju ili rešavanju poslovnih ili privatnih problema, redovna praksa pisanja omogućava da se uspostavi protočnost kreativnog toka ideja. Kreativnost zahteva vežbu, slično kao mišići ili komunikacija na stranom jeziku.

Pisanje otvara mogućnosti za samospoznaju i autentično ispoljavanje.

Nakon nekog vremena ispisivanja konvencionalnih stranica, možemo početi da postavljamo sebi neka važna pitanja i na njih dajemo odgovore. Kao da imamo unutrašnjeg terapeuta ili kouča.

Možemo početi da žvrljamo i crtamo odnosno da se ne izražavamo samo verbalno. Možemo početi da zapisujemo snove, da pišemo priče ili poeziju. Videćete već gde će vas pisanje odvesti.

Jedna posebna vrsta dnevnika je tzv. umetnički dnevnik ili art journal. To je vizuelni dnevnik, jako popularna praksa, mada ja smatram da je najbolje imati kombinovani dnevnik, ne ograničavati sebe modalitetom izražavanja.  

Možda ćemo pisati dnevnik zahvalnosti – što je još jedna mogućnost za uspostavljanje kontrole nad umom. Mada vam ovo može biti mrsko to je samo mogućnost niko vas ne tera da to radite.

Možemo u dnevnik zapisati celo zamišljeno obraćanje nekome kome nemamo mogućnost ili dovoljno podrške da se u realnosti obratimo. Na taj načim možda i završimo neki nezavršeni posao ili bolje sagledamo situaciju ili sebi priznamo nešto što nismo smeli.

Dnevnici poznatih

Meni jako fascinantni dnevnici su Crvena knjiga Karla Gustava Junga (Liber Novus) i dnevnik Fride Kalo. Pogledajte ih malo na internetu. Način na koji su oni pisali, crtali, žvrljali i oslikavali svoje dnevnike upravo je praksa koju najviše preporučujem. Uz sve navedene mogućnosti: pisanje poezije, pisanje priča, zapisivanje snova, dnevnik zahvalnosti, pisanje želja, planova, pisanje pisama zamišljenim sagovornicima itd. Na taj način stupamo u kontakt sa svojim unutrašnjim svetom, što nas nagrađuje značenjem, smislom i osećajem da smo u dobrom društvu.

Dakle, ima smisla pisati dnevnik. A evo zašto:

  • papir trpi sve i omogućava da izbacimo emocionalni naboj za početak – osetićemo olakšanje
  • odvajamo svakodnevno malo vremena za sebe i svoj unutrašnji svet, što se na duge staze isplati jer nas kontakt sa sobom nagrađuje smislom i blagostanjem
  • nakon što hiljadu puta napišemo isto shvatićemo valjda da se krećemo u kavezu koji smo sami sebi napravili
  • stvorićemo nešto novo, napravićemo nešto smisleno od svoje teskobe
  • velika je verovatnoća da će se među zapisanim mislima, nakon što se malo izventiliramo naći svi mogući glasovi našeg unutrašnjeg pozorišta, a među njima i neki mudri
  • dosta naših teskoba su rezultat neuspešnog posezanja u cilju zadovoljenja naših potreba – pisanje omogućava da umesto posezanja za nečim što je samo autodestruktivna zamena za stvarni objekat koji bi zadovoljio potrebu, ili umesto sedenja na svojim potrebama, zapravo identifikujemo šta nam je potreba i nađemo način i dovoljno podrške da odaberemo pravu stvar
  • pisanje nas oslobađa kreativnih blokada
  • inače se koristi kao resurs za isceljenje – guglajte terapija pisanjem, ekspresivno pisanje ili terapijski dnevnik – isto tako ćete naći i istraživanja koja ukazuju na isceljujući efekat pisanja
  • to vreme koje odvojimo za pisanje, makar bilo pet minuta je vreme kada smo svesni, samosvesni, obraćamo pažnju na sebe, vidimo stvari kakve jesu, upoznajemo se sa sobom, sagledavamo, i sama ta prisutnost nagradiće nas uravnotežavanjem i prihvatanjem
  • nekada ćemo sebi u tom dnevniku postaviti neka važna pitanja i na njih dati odgovor
  • možemo zapisivati svoje snove – svest o onome šta smo sanjali je dobra za nas čak i kada ne analiziramo detaljno snove, oni imaju funkciju i obogaćuju nas smislom i značenjima
  • možemo žvrljati, crtati, bojiti – ovakav način vođenja dnevnika gde nismo robovi forme pisanja, već kreiramo nešto potpuno autentično – izražavamo se na autentičan način, za početak u toj laboratoriji koju predstavlja naš dnevnik, u sigurnom okruženju, a onda se to prenosi i u naš život

Estetsko distanciranje – kako se odmaknuti od problema da bismo mu prišli s druge strane

U ekspresivnoj art terapiji ima jedan pojam koji hoću da vam približim jer može da se iskoristi u svakodnevnom životu. U pitanju je estetsko distanciranje.

Photo: Albina Gavrilović

Šta je estetsko distanciranje?

Svaki naš problem i dilema u životu imaju svoju svesnu i nesvesnu dimenziju. Svesna je ona koju znamo, ono čega smo svesni i na šta se žalimo prijateljima ili terapeutima. Nesvesno je ono što je u dubini ili pozadini tog problema ili disbalansa i mi nemamo pristup tim informacijama.

Estetsko distanciranje je kada imamo neki problem, dilemu ili disbalans i umesto da se bavimo time i beskrajno pričamo o tome i tražimo rešenje preokupirani problemom – odmaknemo se. E sad, naravno da kada nas nešto muči teško je da se odmaknemo. Ali umetnički izražaj nam nudi opciju za odmicanje – predstavimo svoj problem pomoću crteža ili nekog drugog umetničkog artefakta koji ne mora da ima umetničku vrednost.

Šta time dobijamo?

Ukoliko sami isprobate ovo videćete da dobijate olakšanje. Gotovo instant.

Ali to nije sve. Umetnički izražaj nužno u sebi sadrži angažovanje podsvesti – na taj način dobijamo one informacije koje su nam bile nedostupne dok smo bili preokupirani svojim problemom.

Nemojte misliti da je nužno da za ovo imate neko ogromno znanje da biste protumačili svoje delo. Ne. Kao što snovi obavljaju neku svoju funkciju i kada nisu analizirani, tako i umetnički izražaj – ista je stvar. Jedino što sebe ne možete da naterate da sanjate ono što vas muči, ali možete sebe da naterate da nacrtate ono što vas muči. Čak i da vam na svesnom nivou nije jasno kojim ste informacijama obogaćeni, videćete da se nešto promenilo u vama. Možda percepcija, možda osećanja, nešto će se desiti čak iako ne razumete u potpunosti svoje stvaralaštvo.

Ako radite crtež ili skulpturu – dodajte slobodno i neki tekst, makar smislite naslov, neki novi naslov koji se razlikuje od problema od kog ste krenuli. Kada nacrtate pogledajte šta ste nacrtali pa imenujte.

Daću vam jednu ideju ukoliko niste ljubitelj crtanja. Pomislite na taj problem, želju, dilemu ili disbalans koji imate. Napišite desetak prvih asocijacija na to. Pretvorite te reči, dodajući im još teksta – u pesmu. Ne mora ta pesma dobro da zvuči. Ne mora da se rimuje. Može da bude baš loša. Pročitajte je i pogledajte šta je novo tu u odnosu na ono što ste prethodno znali o svom problemu. I proverite sa sobom – kako ste sad, šta vam se dešava iznutra, šta se promenilo.

Distanciranje je najbolji način da dobijete informacije koje nikako ne biste dobili sve dok ste u stanju opsesivnosti oko problema. Tek odmicanjem dobijamo novu perspektivu. Možete ovo primeniti na neku ambivalenciju, problem sa donošenjem odluke, osećanje koje vas muči, poslovnu dilemu i tako dalje. Distanciranje ne mora da bude estetsko distanciranje. Ukoliko imate neki drugi metod da se odmaknete i dobijete nove informacije i perspektivu to je svakako dobro.

Senka single žene

Jedno kratko vreme sam dobijala neka pitanja i ideje o čemu da pišem od ekipe sa mejling liste i ova tema se pojavila među tim željama, pa delim sad i na blogu to što sam onomad slala na mejling listu. Ovo iskustvo mi je naravno poznato, a i intelektualno mi je zanimljivo, pa evo nekih mojih razmišljanja podržanih s malo literature 🙂

Hajde da gledamo u to iskustvo

U geštaltu bismo rekli „Hajde da gledamo u to, da se zagledamo u iskustvo single žene“. Kako to da uradite?

Sedite. Umirite se. Dišite. I zagledajte se u sebe. U iskustvo koje imate kao single žena. U osećaj da ste single žena. U situacije koje kreirate kao single žena. U svoje telo – telo single žene. U vaše misli, osećanja, ponašanja.

Koje slike vam se pojavljuju? Koje misli? Osećanja? Sećanja? Fantazije?

Šta se ponavlja?

Korak dalje – šta se ponavlja – koja su to osećanja, situacije, misli, ponašanja – koji su obrasci koji se ponavljaju. Koja je priča koju pričate iznova i iznova? Koja je poruka te priče? Sa kojim osećajem ostajete nakon što ste ponovo ispričali istu priču? Koje iskustvo kreirate iznova i iznova?

Obrasci ponašanja su mehanizmi za preživljavanje

Kao što možda već znamo, naši obrasci ponašanja često nisu slobodan izbor koji pravimo, već naučeni mehanizmi za preživljavanje, koji su nekada davno imali svoju svrhu, koju su vremenom izgubili. Zapitajte se koji su vaši mehanizmi preživljavanja, koji su to obrasci ponašanja i na kojoj fantaziji počivaju. Fantazija je priča koju ste sami sebi ispričali kada ste bili mali da biste objasnili sebi neko iskustvo. Ona je ostala kao uverenje i priča koju iznova i iznova sebi pričate i kao izvor proročanstva koje se samo ispunjava. Vrlo često ćemo svaku tišinu, nejasnoću, prazninu, i sve što nije objašnjeno i zatvoreno same objasniti i zatvoriti pričajući sebi tu istu priču. Možda će se ispostaviti da je glavna junakinja te priče naša današnja heroina – senka single žene.

U knjizi „Romansa sa senkom“ našla sam ove dve gospođetine opisane, ali sigurna sam da ih ima još 🙂

Romantična sanjarka

Često oni koji osećaju čežnju za ljubavlju, a u odsustvu iste, takvu situaciju sebi objašnjavaju nekim svojim nedostatkom – nisam dovoljno lepa, nisam dovoljno mršava, nisam dovoljno „sređena“ u životu, ja sam kao „otvorena knjiga“, a trebalo bi da budem misteriozna, posesivna sam, nisam komunikativna, nisam sportski tip itd.

Možda je glavna junakinja vaše priče romantična sanjarka? Da li maštate o tome da kada nešto kod sebe promenite desiće se velika ljubav? Šta biste to promenili? Čiji je taj ideal privlačnosti? Taj ideal privlačnosti pripada vašem unutrašnjem muškarcu. Onda se on projektuje u imaginarne ili potencijalne partnere i nimalo nas ne približava ni njima, a ni nama samima. Ja je zovem tinejdžerka. Jako je zaljubljive prirode. Infantilna. Ali slatka i šarmantna. Nažalost nema baš lepu sliku o sebi. Oseća se nedovršeno.

Beznadežna usedelica

Možda je glavna junakinja vaše priče beznadežna usedelica ili ružna starica? Ja je iz milošte zovem „baba“, a možemo pričati o arhetipu Krona, starice, koja kao i svaki arhetip nije ni dobra ni loša, samo je treba prepoznati. Njoj ne treba partner. Izgubila je svaku nadu i sada se možda krije ispod maske koja kaže „ne treba mi niko“. Ova junakinja štiti nas od procenjivanja, povređivanja, odbacivanja, emocionalne zavisnosti, igre moći u partnerskom odnosu, ili od čega god da nam je potrebna zaštita, ali ubija životnu radost ili nadu i zna se javiti u formi depresije ispod koje je pokopan bes.

Ali one nisu ja

Možda ćete instrospekcijom doći do toga da nemate samo jednu priču i samo jednu glavnu junakinju. One znaju i da se smenjuju. I to je sasvim normalno. Ali naša istina nije ta njihova priča. Mada njihova priča može biti divan materijal za neki scenario ili pesmu.

Kao i svaki fantomski lik naše podsvesti naša junakinja, koja god da je, nije realna, njene odluke nisu racionalne, ona vidi samo jednu stranu medalje. Istina je na nekom drugom mestu. I naša junakinja nije jedino što mi jesmo. Mi smo mnogo više.

Zaključak

Biti single žena nije loše, a nije ni dobro. To je prosto vrsta iskustva koju u nekim periodima svog života imate, to je prolazno iskustvo jer se vrlo lako promeni. Ali ume i da se zapati pa da postane trajno, gotovo kao deo identiteta. Ali to nije nikakva sramota. Osim ako jeste?! Uvek se pitajte šta to za vas lično znači. A svi znamo da ima i puno dobrih strana. Jedino što nam preostaje je da budemo svesne svog iskustva, svojih priča i mehanizama za preživljavanje koji su možda izgubili svaki smisao.

Na strašnom mestu postojati

Photo: Albina Gavrilović

Moj prvi impuls kada se nađem na strašnom mestu je da pobegnem, odselim se, odletim, nestanem, pokidam sve veze i odem u neki drugi život, drugi svet, u najmanju ruku – u svoj svet mašte. Kakvo je to strašno mesto? Može biti bilo šta. Tu spadaju iskustva koja su nam jednostavno previše, nešto stresno se desilo ili se dešava, nešto teško što je život doneo, kamen na putu, frustriranost, ili pak nešto što je lepo, ali za neke od nas stresno kao na primer – zaljubljenost, ili još gore – „odljubljenost“.

Sećam se svojih bežanja i odletanja i nedavno kada sam primila vest da se nešto loše desilo moj prvi impuls je bio: „Vadi me odavde“! Pazite, nekad treba otići, ne pričam ja sad o mazohizmu ostajanja u toksičnom ili zlostavljačkom odnosu, pričam o životnim nedaćama, manjim ili većim, kada je potrebno da ostanemo i proživimo iskustvo koje je teško.

Dakle, život kaže da moram ostati i na strašnom mestu postojati. Srećom godine rada na sebi opskrbile su me nekim alatima, pa bih ovom prilikom da ih podelim sa vama.

Kako na strašnom mestu postojati?

Dovoljno podrške da ostanem

Umesto da pobegnem tragam za podrškom da ostanem. Šta to konkretno znači? Tražim sve što postoji u meni ili oko mene što može da me podrži da postojim na strašnom mestu. To su moja interesovanja, vrednosti, profesija, prijatelji, terapeut, kućni ljubimac, dobre navike, stil života, knjige, znanje, mogućnosti za ispoljavanje, poverenje u život i proces, duhovnost, fizička aktivnost ili joga, male životne radosti, iskrenost, prihvatanje, odraslost…

Ali evo da razložim na neke pojedinačne korake:

Celovitost

Ako već treba biti na strašnom mestu onda je važno da tu budem cela – podsećam se svojih identiteta. Šta sve čini moj život? Pa nisam ja samo jedna trauma, ja sam puno više od toga i puno više čini moj život. Koje sam sve psihološke super-moći stekla? KO SAM JA? I da – postoji i taj jedan važan deo mene koji mora biti tu kada je teško – ima deo koji je večan i neće biti oštećen šta god da se dešava, deo koji veruje da je svako iskustvo vredno. E takva, cela i sveobuhvatna mogu da pogledam životu u oči.

Know how

Podsećam se sličnih situacija i šta mi je tada pomagalo, šta je bilo dobro za mene, šta je funkcionisalo. Daću vam primer: kada mi je tata poginuo upisala sam master i završila sa prosekom 10.0. Kada je teško ne mogu baš da zamislim da mi bude super lepo, ali mogu da zamislim da pogledam unazad i vidim da sam nešto dobro uradila, nešto što je u skladu sa mojim razvojem, da sam pratila svoj put i ostvarila neki uspeh. U mom slučaju to je – učenje. Dakle, kada mi život da limun – ja napravim limunadu i postanem studentkinja.  

Emocionalna pismenost

Ovo je možda teško ukoliko već nemamo razvijen kontakt sa svojim telom i emocijama. Ali teorijski evo priče: emocije su prolazne, one nas ne definišu, i mi zapravo imamo izvesnu kontrolu nad njihovim intenzitetom, ali još bitnije – trajanjem. Donosimo odluku o tome koliko dugo ćemo se valjati u nekoj emociji. Možemo da nagazimo i valjamo se u intenzitetu, posebno ako nas intenzitet „loži“. I to je deo mog iskustva. Ali ima i drugih načina. Nekako sam naučila da se malo valjam, pa ih pustim da prođu. Dozvolim im egzistenciju, ali se fokusiram na potrebu koja stoji iza njih. Ako sam besna treba da se zaštitim, da štitim svoj život i granice; ako sam tužna treba da dam vremena da prebolim gubitak; ako se plašim opet treba da se zaštitim, da nađem podršku i oslonac.

Brod kao metafora

Volim sebe da posmatram kao piratsku princezu u oluji. I da vidim da li su mi svi delovi broda na broju.

Jarbol je ono za šta se držimo kada sirene zavijaju svoju otrovnu zavodničku pesmu, ono što pomaže da ja ne odletim. To su naše vrednosti, misija, vizija, šta je to što ja mislim da je ispravno, čega se ne odričem.

Sidro je ono što me drži na zemlji, što mi pomaže da budem u realnosti, prisutna, normalna, da mi brod ne odleti.

Kompas – šta mi pomaže da se orijentišem, koliko je veliko polje u kome konstrušem značenje jedne situacije, da li mi je svest sužena, kako da vidim širu sliku.

Kormilo – na koji način ja biram pravac, gde je moj krug delovanja, na šta mogu da utičem, šta mogu da uradim kada deluje kao da ništa ne mogu da uradim, kako ja biram svoju perspektivu.

Kada nam se čini da smo bespomoćni, to je iluzija, postoji veliko polje onoga na šta možemo da utičemo. Oluja može da nas uznemiri, da nas ošteti, promeni, ali ne mora da nas raskomada, opustoši i sahrani.

I na kraju – separacija

Ovo je nešto što trenutno učim. Imam tendenciju da ne mogu da se odvojim od iskustva, nekad mi se prosto čini da mi nije dovoljno jasno, da treba još nešto da razumem, ili nije dovoljno dobro. Sada učim da pustim iskustvo da se završi i da se zadovoljim time „dovoljno dobro“. Naravno da smo iz životnih teškoća mogli naučiti i više, naravno da smo mogli da postupimo bolje, naravno da smo pogrešili, eh da smo samo znali, ali to je to – da smo mogli bolje, radili bi bolje. Nekad treba pustiti. Na poslednjoj terapiji koju sam imala pojavio se jedan narativ koji sad sebi ponavljam „uradili smo koliko smo mogli i bili smo u tome zajedno“.

I neka ostane na tome: uradili smo koliko smo mogli i bili smo u tome zajedno. Mislim na sve nas.

Bože sestro ko da diluješ

To mi je trebalo da čujem da bih ownovala svoje mesto u ovom svetu 🙂 Bila sam na žurci pre neko veče i pričala sam sa jednom devojkom o art terapiji i mom pozivu i životnom putu. Ona me upitala kad ću da počnem da radim s klijentima. Ja sam joj rekla da sam već počela ali ne smem ništa javno. Long story short iako se već neko vreme osećam potpuno komforno da radim s ljudima pošto još nisam zvanično psihoterapeut ne smem da sednem u taj svoj identitet. I ona, carica, kaže sledeće: “Bože, sestro, ko da diluješ”. I kao šamar da mi je opalila, ja shvatim da krišom radim nešto što mi je životna misija, za šta sam talentovana ko carica i što teče i što mi je sudbina a pritom nije dilovanje i ilegalno, već totalno humana aktivnost 🙂 I pomislim “Đizse Krajste, pa da li sam ja normalna”?!

I eto tako sam odlučila da vam kažem da sam ja Mina Miljković, psiholog, praktičarka ekspresivne art terapije, student Geštalt terapije i da – radim sa klijentima. Grupno i individualno. Pa ako je neko zainteresovan za art terapiju u bilo kom njenom predivnom obliku može slobodno da mi se javi. Jer ja radim. Isto tako, ako znate neku nevladinu organizaciju, školicu, studio ili nešto slično kome bi možda bilo interesantno da sarađuje sa mnom javite mi.

Ovo je moj poklon sebi za Novu godinu. Tražila sam od Deda Mraza svoj profesionalni identitet i shvatila da jedino ja mogu sebi da ga dam 🙂

Fotografiju je uslikala Albina Gavrilović i ova slika je deo mog profesionalnog identiteta.

Želim vam da sebi date ono što vam je potrebno u Novoj godini, da se pobrinete za sebe, da kreirate sve što želite da kreirate, da se potrudite maksimalno a onda nekad nešto da pustite i da ide lako! Srećna vam Nova godina!

Crtanje autoportreta

Za ovaj zadatak nije potreban talenat, veština crtanja i umetničko iskustvo. Već samo papir, olovka, ogledalo i smisao za humor. Gledaj svoj lik u ogledalu i nacrtaj svoj autoportret. Možda će biti karikatura. Nema veze. Zabavi se!

Savet za olovke – nabavi malo jače olovke: 8B, 10B, 12B, ili ugljen.

Pa odgovori na pitanje – kada bi taj autoportret imao glas, šta bi rekao?

I na kraju vidi sa sobom: Šta si dobio/la iz ovog iskustva?

Mapa tela

Za ovaj zadatak pripremićete papir (veličina zavisi od vaših aspiracija, može A4, A3 ili u prirodnoj veličini vašeg tela), nešto za crtanje i bojenje (flomasteri, bojice, uljane pastele, tempere, ugljen, olovke…), po želji dodajte i slike iz magazina, lepak, makaze.

Uzećete komad papira ili pak papira. Veličina papira zavisi od toga koliko vremena imate i koliko želite da se investirate u ovaj zadatak. To može biti veličina papira na kojoj biste nacrtali siluetu svog tela u prirodnoj veličini. Ili papir A3 ili A4 formata na kome će ta silueta biti manja. Odaberite sami. Dakle – prvo nacrtajte siluetu svog tela u veličini koju vam diktira papir koji ste odabrali.

Ukoliko ste odabrali papir na kome možete nacrtati siluetu svog tela u prirodnoj veličini, možete leći na papir i iscrtati oko sebe liniju ili zamoliti nekoga da to učini za vas dok vi ležite.

Zamislite da vaše telo ima glas i da vam se upravo sada obraća. Obojite i ukrasite siluetu u skladu sa time kako se vaše telo i različiti njegovi delovi osećaju, šta “govore”, kakvi su. Možete crtati različite oblike, nešto apstraktno ili neke figure, simbole, bojiti raznim bojama, nalepljivati slike iz magazina. Takođe dodajte i oblačiće sa tekstom – šta vam poručuju različiti delovi vašeg tela? Šta bi rekli kada bi imali glas? Kakve savete imaju za vas? Koji delovi su najpričljiviji?

Važno: Proceni se. Ukoliko misliš da ovaj zadatak može biti previše bolan za tebe – nemoj ga raditi. Ukoliko ti zadatak deluje glupo to isto ukazuje na otpor. Ukoliko je taj otpor jak potpuno je u redu da ga ispoštuješ i ne uradiš zadatak.