Crtanje autoportreta

Za ovaj zadatak nije potreban talenat, veština crtanja i umetničko iskustvo. Već samo papir, olovka, ogledalo i smisao za humor. Gledaj svoj lik u ogledalu i nacrtaj svoj autoportret. Možda će biti karikatura. Nema veze. Zabavi se!

Savet za olovke – nabavi malo jače olovke: 8B, 10B, 12B, ili ugljen.

Pa odgovori na pitanje – kada bi taj autoportret imao glas, šta bi rekao?

I na kraju vidi sa sobom: Šta si dobio/la iz ovog iskustva?

Mapa tela

Za ovaj zadatak pripremićete papir (veličina zavisi od vaših aspiracija, može A4, A3 ili u prirodnoj veličini vašeg tela), nešto za crtanje i bojenje (flomasteri, bojice, uljane pastele, tempere, ugljen, olovke…), po želji dodajte i slike iz magazina, lepak, makaze.

Uzećete komad papira ili pak papira. Veličina papira zavisi od toga koliko vremena imate i koliko želite da se investirate u ovaj zadatak. To može biti veličina papira na kojoj biste nacrtali siluetu svog tela u prirodnoj veličini. Ili papir A3 ili A4 formata na kome će ta silueta biti manja. Odaberite sami. Dakle – prvo nacrtajte siluetu svog tela u veličini koju vam diktira papir koji ste odabrali.

Ukoliko ste odabrali papir na kome možete nacrtati siluetu svog tela u prirodnoj veličini, možete leći na papir i iscrtati oko sebe liniju ili zamoliti nekoga da to učini za vas dok vi ležite.

Zamislite da vaše telo ima glas i da vam se upravo sada obraća. Obojite i ukrasite siluetu u skladu sa time kako se vaše telo i različiti njegovi delovi osećaju, šta “govore”, kakvi su. Možete crtati različite oblike, nešto apstraktno ili neke figure, simbole, bojiti raznim bojama, nalepljivati slike iz magazina. Takođe dodajte i oblačiće sa tekstom – šta vam poručuju različiti delovi vašeg tela? Šta bi rekli kada bi imali glas? Kakve savete imaju za vas? Koji delovi su najpričljiviji?

Važno: Proceni se. Ukoliko misliš da ovaj zadatak može biti previše bolan za tebe – nemoj ga raditi. Ukoliko ti zadatak deluje glupo to isto ukazuje na otpor. Ukoliko je taj otpor jak potpuno je u redu da ga ispoštuješ i ne uradiš zadatak.

Paketić za prvu pomoć

Zamisli da krećeš u avanturu i svo tvoje sećanje biće obrisano. Nećeš više znati sve što sada znaš, zahvaljujući svom životnom iskustvu. Međutim, imaš pravo da poneseš paketić za prvu pomoć…

Uzmi neku kutiju, teglu, torbicu, šerpu, bilo šta što ima kapacitet da sadrži. Potom uzmi papiriće i olovku. To mogu biti šareni papiri – ili beli, ili iscepani iz sveske – nije bitno. I na svaki papirić zapiši neku svoju snagu, neki resurs, nešto što možeš da primeniš u stresnoj situaciji, sve ono na šta možeš da računaš, bilo da su to tvoje osobine, bilo da su neke tehnike kojima vladaš. Kada budeš u Zemlji čuda, i imaš svoj paketić, dovoljno je da pogledaš papirić i vratiće ti se sećanje kako da primeniš taj resurs. Zato je važno da napuniš paketić. Daću ti primere nekih snaga i resursa koje bih ja spakovala:

  • Molitva spokoja
  • Trčanje, joga, bilo koja fizička aktivnost
  • Meditacija
  • Kreativnost je moja moć da nađem rešenje u svakoj situaciji
  • Mogu da legnem i da zamislim da ništa ne postoji
  • Skuvaj čaj i sedi 15 minuta da popiješ čaj, ne radeći apsolutno ništa
  • Sve mi je ovo već poznato
  • Znam da su i problem i rešenje u meni

Kada napraviš paketić na tebi je da li ćeš ga povremeno dopunjavati ili koristiti:

Kada prepoznaš tokom savladavanja svakodnevnih životnih poteškoća ili neprijatnosti sopstvenog psihičkog života neki novi resurs ili unapređenu verziju starog, svoju snagu koje postaješ svestan/na, zapiši na papirić i dodaj u svoj paketić.

S vremena na vreme, na primer jednom nedeljno, izvuci neki papirić i pogledaj šta piše.

Kada ti padne na pamet nešto lepo što želiš da zapamtiš: fini citat, poruka za sebe, nešto lepo što ti je neko drugi rekao, kompliment, pohvala, mudrost – sve to možeš da skupljaš u svoj paketić i da izvlačiš papiriće i podsećaš se (ako ti prija) svaki dan.

Možda nisi posvetio/la pažnju svom paketiću. Uvek to možeš da ispraviš: ukrasi ga, obezbedi mu bolju posudu ili torbicu, lepšu, koja je više u skladu sa tobom.


„Kada ste iscrpeli sve mogućnosti, setite se ovoga: NISTE. “

Tomas Edison, pronalazač

Iskrenost (prema sebi)

Spremam se za radionicu pod nazivom „Iskrenost prema sebi“ i dosta razmišljam o toj ideji istine ili iskrenosti. Naravno različite su stvari u pitanju, jedno je istina, drugo je iskrenost.

To je uvek bila neka moja vrednost i možda najbolje što imam da ponudim je nekako povezano sa tim idejama.

Pitam se šta nas sprečava da budemo svesni, da znamo ili prihvatimo istinu o sebi ili svetu oko sebe?

I šta su nam resursi – šta to treba da postoji da bude prisutno u polju da bismo se osećali dovoljno podržano za iskustvo istine, za iskrenost prema sebi?

Da probam da odgovorim na jedno pa na drugo pitanju, onoliko koliko mogu u ovom trenutku. Shvatam da ću biti pametnija jednog dana, ali evo šta sada razmišljam.

ŠTA NAS SPREČAVA?

Desenzitizacija

Ovo je nešto što mi je juče postalo figura u nekom mom procesu. Nekad davno kada smo bili mali da bismo preživeli nešto što je bilo previše, za neke od nas, mehanizam preživljavanja bio je da „ugasimo“ svoje osećaje. To nas je distanciralo od naših emocija i potreba. I to predstavlja prepreku za samospoznaju. Kada biste me pitali kako se to rešava rekla bih da je nedvosmisleno rešenje u kontinuiranoj psihoterapiji ili nekoj drugoj vrsti sigurnog odnosa. Možda u sistematskom osvešćivanju svog tela, svojih potreba, svojih osećanja. U kontinuiranom bavljenju onim što jeste, onim što je prisutno. Povratak senzitivnosti deluje mi kao baš važan deo iskrenosti prema sebi, gotovo kao sinonim. Zagledati se. Zapitati se. Pisati dnevnik. Disati. Usporiti dovoljno da ono što je tu dobije vreme da promoli svoj nos da možemo da primetimo.

Stid

Razmišljala sam i o stidu. Sigurna sam da nas ta linija koja razdvaja Personu i Senku, linija stida, sprečava da vidimo celinu onoga što jesmo. Persona je ono kako želimo i možemo da se predstavimo svetu, Senka je sve obrnuto od toga. Sve u vezi sebe čega se stidimo teško nam je da primetimo i dozvolimo da postoji, još manje da bude viđeno. Ali veliko je olakšanje kada konačno priznamo neki deo sebe za koji verujemo da je nedostojan ljubavi. Verujem da je prvi korak prestati izbegavati stid i shvatiti da je stid osećaj koji možemo da podnesemo. Reći „stidim se ovoga, ali…“ – i onda reći istinu, ili onaj mali deo nje koji smo primetili.

Potreba da nešto rešimo ili da sebe popravimo

U društvu u kom živimo dosta je dominantan pristup životu rešavanje problema, činjenje, akcija. Čim nečega postanemo iole svesni mi bismo to da rešimo. Neprijatan osećaj. Neki aspekt života koji nam je zaglavljen. Praktični životni problem. Neka naša osobina, obrazac, navika, deo tela…Sve bismo da rešimo. Da nešto uradimo po tom pitanju. U subkulturi u kojoj se ja krećem, to su recimo ljudi koji „rade na sebi“ često slušam o delovima sebe koje želimo da popravimo. Još ovo, pa još ovo…i onda ću biti adekvatnija, ili integrisanija, srećnija, ispunjenija…E sad, moje iskustvo u Geštaltu me uči da usvojim ideju paradoksalne teorije promene: ne popravljaj, samo proširi svest i promena će se desiti u onom smeru u kom treba da se desi. Zapravo mi na osnovu podataka koje imamo, imamo i dosta suženu ideju o tome šta treba da bude i kako nešto treba da izgleda – naš savršen život ili naše savršeno ja. A istina je mnogo veća od nas. I onda je rešenje u tome da ne popravljamo, da ne rešavamo problem čim smo sagledali vrh ledenog brega tog nazovi problema. Već da damo vreme i prostor da vidimo i ono ispod površine. Da malo budemo sa tim. Da dozvolimo i nekom drugom da to vidi, ako je u stanju. Da probamo da proširimo svest o razičitim aspektima toga. A to traži jednu sporost, repetitivnost, usporavanje, neko meditativno stanje, da bismo mogli da budemo receptivni za različite informacije. Ekspresivna art terapija tu ima poseban doprinos jer uključiti različita čula i modalitete ekspresije u igru, pored onog verbalnog dela nas sigurno doprinosi našoj percepciji.

Mehanizmi odbrane

Naravno. Da bismo preživeli i da bismo bili funkcionalni u ovom svetu moramo imati mehanizme odbrane, ali oni nam takođe zakidaju na informacijama jer drže našu podsvest u podvsesti daleko od svesti :). Mehanizmi odbrane padaju kada smo pod stresom. Ali nije to jedino. Svakako ne bih preporučila da sebe držimo u stanju stresa da bi nam podsvest bila bliža. Ima bolji način – zaigrati se. Kada se zaigramo, kada svesno i namerno regresiramo možemo da dođemo u kontakt sa podsvešću u sigurnom okruženju i onoliko koliko možemo da podnesemo.

Videti i resurse i ono dobro

Još jedan vrlo interesantan vid bekstva od sebe je nemogućnost da vidimo ono što je dobro – da sagledamo svoje resurse, podršku, vrednost. Zašto to ne vidimo? Najkraće rečeno zato što živimo u određenim uverenjima, nekim fantazmatskim okvirima koje smo formirali mnogo davno i percepcija nam je sužena i za ono što je podržavajuće u sredini ili u nama samima. Tu je možda najbolje da prvi korak bude da shvatimo da nismo najpametniji. Da se decentriramo i pokažemo radoznalost za neke drugačije ideje, neka druga iskustva. Nije loše čitati. Bajke, romane, te razne životne priče, gledati filmove, identifikovati se sa drugima. Pokazati radoznalost za druge kulture. Razumeti ljude suprotnih stavova i uverenja. Razumeti odakle to dolazi. Empatija može da pomogne. Sresti se sa drugim bićem. Istinski. Slušati. Ćutati. Ne odgovarati odmah. Prvo razumeti. Na taj način otvaramo mogućnost da i sebe vidimo drugačije.  Ali to je proces. Celoživotni. Naravno nije to jedino što možemo da uradimo. Sve prethodno što sam pisala doprinosi i sagledavanju onoga što je dobro. Pre svega usporavanje i zagledavanje. Stavljanje u zagradu predubeđenja sa kojima ulazimo u kontakt sa svetom.

ŠTA SU NAM RESURSI

Postoji (nadam se i verujem) jedan deo nas koji je večan, božanski ako hoćete, Jung ga zove Self, možemo da ga zovemo mudri mentor, božansko u nama, svedok, kako god – deo koji nije ranjen, koji je nematerijalan pa ga ne dotiču ružni aspekti života koji živimo. I taj deo može da podnese istinu. Ne namećem religiju ili duhovnost, ali meni je ovo resurs, pa samo ukazujem na tu mogućnost. Svako treba da identifikuje svoje resurse.

Resurs su nam i drugi ljudi. Drugi su naše ogledalo i sve što nam se dešava u međuljudskim odnosima u službi je samospoznaje. Imamo urođenu potrebu da se povezujemo i to je zastrašujuće ako smo „usamljena ostrva“, ali isto tako i predivno čim srce počne da se „otapa“.

Usporavanje nam možda nije socijalno najpropagiraniji način življenja, ali zapravo nam je vrlo prirodan. Možda ćemo u početku imati veliki otpor prema tom novom načinu bivstovanja, međutim utešno je to da nam je to prirodno, iako treba ponovo da ga naučimo jer smo zaboravili kako samo da budemo. Nije lako. Isto proces. Celoživotni. Ali tu je. Resurs postoji. Svi ga imamo.

I najvažniji resurs – nalik na ovaj prethodno opisani. Život sam usmeren je na našu individuaciju, na proširenje svesti. Pa čak i da se opiremo tome, to se dešava samo od sebe. Već je tu. Samo treba da uđemo u taj voz. A on će da vozi bez obzira na to da li smo mi ušli ili ne.

Dunja

Živela je u selu daleko od svih većih gradova. I selo ko selo – imalo je svoje načine. Ona nije imala nikoga i niko nije znao njeno pravo ime, ako ga je ikada i imala. Odrasla je u sirotištu i nije htela da bude nikome na teretu pa nikad nije insistirala na tome da treba da ima ime. Nazivali su je raznim nadimcima, ali ne iz namere da joj naude, već samo nesvesni činjenice da podržavaju njenu nepostojanost. 

Zatrudnela je neudana, ali selo je nije odbacilo. Kako je zatrudnela niko nije znao – da li svojom voljom ili nesrećnim slučajem ni mi nikad nećemo saznati. Nije bila pričljiva, ali seljanima to nije bilo važno – bila je član njihove zajednice, a zajednica je svetinja. Svi su joj pomagali. Bila je tiha i povučena. Nije se suprotstavljala njihovim načinima.

Osećala je da nosi devojčicu i nadenula joj ime – Dunja.

Porođaj je bio težak i Dunja se rodila mrtva, a selo je i tada imalo svoje načine. Vrištala je da joj dozvole da vidi bebu, ali oni su je brže bolje odneli i sahranili po svojim običajima.  Da ne čuje zlo i ne padne kletva. Porođena žena je po prvi put imala jasnu viziju koja se razlikovala od seoskih običaja. Želela je devojčicu da sahrani sa darovima. Nisu joj dozvolili, a ona nije imala snage da se bori. Srce joj je prepuklo, a razum se pomutio.

Neko vreme je pokušavala da se pomiri sa svojom novom realnošću. I ranije je bila povučena, ali sada je izlazila samo jako retko, strahujući da će i drugi čuti njene glasove. Nije više mogla da se opire. Iskrala se u toku noći, otišla na detetov grob i golim rukama kopala kao da je đavo ušao u nju. Ukrala je malu lobanju i pobegla iz sela. Nastanila se u napuštenoj kolibi na poljani iza seoskih imanja.

Glasovi su postajali sve glasniji. Znala je negde da ona više nema pravo na svoj život i da je sada u njihovoj službi. Od mlade devojke za kratko vreme postala je mršava starica. Nedostatak mesa na kostima nadoknađivala je ritama. Preko svih tih slojeva nosila je i stari čobanski prsluk koji je pronašla u kolibi. Malu lobanju je privezala za štap koji je nosila svuda sa sobom. Nije osedela, kosa joj je ostala nepromenjena – crna i sjajna, kao jedini podsetnik na njen prošli život.

Glasovi su bili jasni u pogledu njenih zadataka. Neko vreme je sve obavljala sama, ali je ubrzo zanemoćala i pronašla momka iz sirotišta u kome je odrasla da joj tu i tamo nešto učini. Kako ga je plaćala ili ubedila da čini što mu se kaže niko nikada nije saznao. Kada god bi neko dete u selu umrlo, siroti momak i starica odlazili bi na groblje, ona bi mu naložila da otkopa maleni kovčeg. Momak bi negodujući pristao. Velika je bila snaga njene namere. Uzela bi dečji leš u ruke, nešto promrmljala i potom ga vratila u kovčeg, ali ovaj put onako kako je smatrala da je jedino ispravno – sa darovima. Pripremila bi smotuljak za svako mrtvo dete: u komad bele tkanine umotala bi šaku raži, nekoliko lešnika u ljusci, šljive i komad voska. Zavežljaj bi spustila u kovčeg i naložila momku da ga ponovo zakopa.

Kada su u selu primetili njeno delovanje pokušavali su da je spreče. Prvo pregovorima i pretnjama, a potom se pojavila nekolicina „heroja“ koji bi se upustili u lov na vešticu. Nikada joj ne bi prišli ni blizu. Priroda bi ih sahranila daleko od njene kolibe. Najčudnije nesreće su se dešavale sve dok više nije bilo heroja koji bi se odvažio na takav pohod.

Selo je bilo nemoćno – isto kao i ona mlada žena čije su mrtvorođenče sahranili po svojoj savesti. Jer sve drugo bilo bi bizarno. Još jedna takva bizarnost ukazala se ne samo na teritoriji tog sela, već i šire. Pojedina deca bi u nekoj dobi, koje je variralo od deteta do deteta, osećala poriv da posete staricu i odnesu joj na dar vreću pirinča. Roditelji su se suprotstavljali tom nagonu, i ne samo roditelji već i cela zajednica. Ali glasovi su bivali sve jači i deca bi bežala od kuće sa jasnom misijom da posete staricu i odnesu joj darove. Odmah potom bi se vraćala kući živa, zdrava i nepovređena.

Kako je vreme prolazilo pojavila se izvesna tendencija da deca koja posete staricu razvijaju najrazličitije talente. Roditelji su počeli da dobrovoljno šalju decu starici sa vrećom pirinča u rukama, ali stvari ipak ne funkcionišu tako. Samo ona deca koja bi sama osetila zov te posete razvijala bi specifične talente. Selo više nije bilo homogeno. Razlike su stvorile jaz među seljanima. Darovita deca postala su blagoslov i kletva za miran seoski život. Selo više nije bilo ujedinjeno oko svojih načina.

Vreće pirinča koje bi dobila na poklon zakopavala bi okolo kolibe. Poljana je bila prazna sve dok iz svake zakopane vreće pirinča nije izraslo po jedno drvo dunje. Koliba se posle kratkog vremena našla u voćnjaku, mada je zbog neurednog sađenja sve više ličilo na šumu dunje. Svako dete bi sada dobilo na dar jedan plod dunje. Kako deca koju je ispraćala na onaj svet, tako i deca koju je ispraćala u ovaj. Te dunje nikada nisu trulile. Ostajale bi u porodici generacijama kao podsetnik na poreklo dara.

Prolazile su godine i svi staričini savremenici bili su već odavno pokopani. Niko više nije znao koliko bi mogla da ima godina, ali već odavno im se činila besmrtna. Niko više nije znao istinu o njenom poreklu jer je svaki pripovedač podlegavši čarima umetničke slobode kitio njenu životnu priču najrazličitijim detaljima i bizarnostima koje ni najluđi njeni glasovi ne bi izrekli.

Sve dok starici u posetu nije došla sićušna devojčica crne kose. Bila je mlađa od sve dece koja su ikada posetila staricu. Sićušna i tanka – delovalo je gotovo nemoguće da je uspela da prepešači toliki put a da se ne slomi kao grančica. „Kako se zoveš devojčice?“ – upita starica. „Dunja“ – odgovori devojčica. U tišini razmenile su darove. Devojčica se vratila u selo još lakše i brže nego što došla ovamo. A starica pričeka da joj devojčica izmakne iz vida i uputi se i ona ka selu. Stigla je nakon nekoliko sati do seoskog groblja. Već je bio mrak i nigde nije bilo nikoga. Znala je šta joj je činiti. Odvezala je malenu lobanju sa štapa i zakopala je na Dunjin grob. Legla je na vlažnu zemlju i zaspala.

Seljani su je ujutru našli mrtvu. Celim selom, a i šire odzvanjalo je kao eho: „Odmorila se.“

Odmorila se.

Moja priča o gitari

Kada sam bila mala, negde u prvom razredu osnovne poželela sam da sviram gitaru. Nisam baš znala zašto, imali smo neku gitaru u kući i uvek mi je to delovalo kul. Mogla sam sebe da zamislim kako jednog dana sviram nešto za društvo.

Ali avaj. Primili su mene u muzičku školu, ali ne znam kako, verovatno preko veze, pošto ja tada nisam baš kontala kako da ponovim tonove na prijemnom. Ritam mi je bio super.

Odvratno mi je bilo u muzičkoj. Profesor gitare me nije šljivio 2% a profesorka solfeđa me gledala kao da sam govno. Mučila sam se i izdržala svega 6 meseci. Posle sam imala privatne časove i baš lepo sam napredovala. Imala sam i privatne časove solfeđa i moj sluh je napredovao. Počela sam da ponavljam tonove tačno.

U nekom trenutku su mi rekli da sam spremna da položim vanredno ispite u muzičkoj. Kako sam to čula prestala sam da idem na časove. Iskreno i dok sam išla na časove nisam baš preterano uživala. Sve mi je to bilo previše ozbiljno i previše dosadno. A u mojoj kući nije bilo muzičara i nisam imala kontakt sa time van tih „školskih“ okvira.

Godinama posle više nisam svirala. Osim ksilofon i triangl na priredbama u školi. Primili su me i u hor. Pa su me onda izbacili iz hora. Bolelo je. Moja tadašnja dobra drugarica išla je u muzičku i svirala klavir. Svaki put kad bih nešto zapevala ona bi se mrštila.

I vremenom ja sam prestala i da pevam. Ni za svoju dušu. Nikako.

Mnogo mnogo godina je prošlo od tada. A ja sam ostala sa tom željom da pevam i sviram koju sam negde sahranila. Povremeno bih ponovo pokušavala da prosviram. Ali to su neke čudne blokade, kao da mi neka sila iznutra ne dozvoljava da napredujem, kao da imam bag iznutra koji prosto ne da. Nije išlo. Jednostavno nisam kapirala kako ta muzika funkcioniše.

U nekom trenutku sam uzela malo časova pevanja. I šta se desilo? Kako pustim glas tako se rasplačem. A šta su bile te suze? Nešto sve pomešano da budem iskrena. Neki bol stari bol, ali i sreća što čujem svoj glas što on izlazi, taj osećaj…ma sve…

I trebalo mi je vremena da počnem i da sviram. I odlučila sam da sviram. I počela sam 5 minuta dnevno. I tako neko vreme trudila sam se svaki dan po malo. I znate šta se desilo? Nešto se odčepilo 🙂 Prosvirala sam. I propevala sam.

Sad to uglavnom radim sama, uveče, za svoju dušu. I više nije 5 minuta. Sada traje celo veče zato što je to moje veče. Ne zvuči to baš najbolje. Ali nije ni loše, nekad budem i baš zadovoljna. Samo mi više nije bitno. Jer kad nešto mnogo voliš da radiš – bole te đoka da budeš najbolji, bitno ti je samo da to radiš.

Pesma o senci

Pesma o senci je metod koji hoću da vam predstavim a tiče se preživljavanja onih momenata kada nešto što nam se desi trigeruje našu senku. Kako to prepoznati? Ukoliko primetite da niste baš svi svoji, da vas preplavljuju emocije, da se ništa mnogo strašno nije desilo, ali u vama se bude neki razni strahovi, neki čudni osećaji, “cepa vam se utroba”, pojavljuje se stid, opsesija i slično. Prvi impuls biće da uradite nešto da to prestane. I možda ćete impusivno i uraditi nešto, po automatizmu, ali je mala verovatnoća da ćete ućutkati taj probuđeni glas i osećaj. Jer on je došao da bude prepoznat i prihvaćen.

Kakav je to osećaj? Misao? Glas? Može biti stid, osećaj da smo neadekvatni, nevoljivi, odbačeni, izgnani, izignorisani, poništeni, postiđeni, može biti bilo šta što svesno birate da ne budete – svaki dan – toliko je strašno da to budem da biram da ne budem. Jer to je senka – senka je skup svega što smo ocenili kao nedostojno ljubavi. Može biti spoznaja da sam sebična, zla, neuviđavna, da ne umem da se ponašam kako treba – šta god to značilo, najkraće rečeno – neka neadekvatnost kakva god.

Kada prepoznate šta vas je trigerovalo i koji osećaj je aktiviralo napišite pesmu, ona ne mora da bude lepa samo treba da vas obogati olakšanjem koje donosi prihvatanje dela sebe koji je “nedostojan ljubavi”. Ne mora da bude dobra i ne morate nikome nikada da je pokažete. To je samo za vašu dušu. Probajte. Jako je lekovito.

Daću vam primer:

Ja ću zauvek biti i ona odbačena 
ona nevoljena 
nevoljiva i sama.
I kada jednog dana
napravim svoju imperiju
osvojim svet 
budem deo zajednice  
stvorim zajednicu  
iniciram se u čarobnicu  
steknem muža  
rodim dete  
nađem ljubav svog života  
kada izgradim mišićnu masu  
skinem salo  
kupim cilindar  
pustim brkove  
i dlake na nogama  
i ispod miške  
kada jednog dana isučem mač  iz korica  
odrubim im glave  
stanem na podijum  
pod spotlajt  
i graciozno kročim na crveni tepih  
zapalim sveću  
pomolim se  
uradim 108 pozdrava suncu  
i uhvatim Boga za jaja  
Ja ću zauvek biti i ona odbačena  
ona nevoljena  
nevoljiva i sama. 

Nekoliko reči o aktivnoj imaginaciji

Iako sam na edukaciji iz Geštalt terapije ove godine sam išla na jungijansku analizu, onako – za svoju dušu. Većinu seansi smo se bavili analizom mojih snova. Držala sam svesku pored kreveta i redovno zapisivala snove da bismo imali materijal za rad. Nekada bi ta analiza rezultirala prilično jasnim uvidom. Najčešće ne. Najčešće bih ostala sa nekim maglovitim razumevanjem dinamike svog unutrašnjeg sveta. I to je zapravo bilo dovoljno. Naučila sam da je dovoljno baviti se unutrašnjim svetom. Kognitivni uvidi su super, ali oni zapravo predstavljaju oskrnavljenu verziju beskonačnog znanja kolektivnog nesvesnog. Mesecima su se skupljala ta maglovita razumevanja koja bi se ponekad složila u neku smislenu spoznaju, ali ono što se paralelno dešavalo – postajalo mi je bolje u životu, ne samo sa aspekta Persone i onoga što se dešava spolja, mada i tu ima promena, već prevashodno iznutra.

Aktivna imaginacija predstavlja interakciju ega i slika unutrašnjeg sveta.

Dakle – analiza snova je jedan vid aktivne imaginacije. Zatim – stvaranje umetnosti ili bilo čega što na to liči, ali smo uslovljeni tako da to ne smemo nazvati umetnošću; unutrašnji dijalog sa stanovnicima našeg „unutrašnjeg pozorišta“, bilo da je nečujan, zapisan ili glasno verbalizovan; ekspresivna art terapija je vrlo često vid aktivne imaginacije, ako ne i uvek; razni drugi psihoterapijski pravci takođe imaju ove elemente; pišući dnevnik na određen način možemo biti u aktivnoj imaginaciji; glumac koji se priprema za ulogu i tako dalje i tako dalje.

Šta je ego?

U ovom značenju ego je prosto svesni i funkcionalni deo naše ličnosti, naša ego svest, individualna svest, svakodnevni funkcionalni deo nas.

Šta su slike unutrašnjeg sveta?

To mogu biti slike koje vam se pojavljuju u snovima, zatim ako o nečemu razmišljate – te slike koje vam se smenjuju u mislima, to nije realnost, to je vaša imaginacija, dakle i kada liče na stvarne ljude i događaje – dok ih vrtite po glavi one su slike vašeg unutrašnjeg sveta; zatim ako pomislite čega sam sada svestan/na ili se bavite nekim raspoloženjem, osećanjima ili osećajima koja se nameću a ne znate otkud, pa vam se nešto pojavi u svesti to je to, svi glasovi koje imate u glavi, koji vas kritikuju ili bodre; i naravno – sve ono što nastaje u kreativnom procesu i igri sa umetničkim modalitetima, sve što liči na umetnost a vi ste kreirali, sve su to slike unutrašnjeg sveta.

Unutrašnji svet može da nam se otkrije i u vidu projekcija, samo je njih teže primetiti. To je kada nam se neko sviđa ili kada nam se neko ne sviđa. Uporno nas nešto trigeruje. Neko nas fatalno privlači. Nervira nas partner do neizdrživosti. Živcira nas. Nekoga prosto obožavamo. Možda biti simpatija ili neka javna ličnost na primer.

Aktivna imaginacija u užem smislu

Aktivna imaginacija u užem smislu je način rada na sebi, kroz rad na podsvesti, koji je identifikovao Karl Gustav Jung. Predstavlja interakciju sa slikama – fokusiranje na sliku, glas ili figuru našeg nesvesnog i interakciju sa njom. Ego odnosno svesni funkcionalni „ja“ je jedan od učesnika. Ego je taj koji interaguje sa unutrašnjim svetom.

Aktivna imaginacija je relativno bezopasna, ali može biti neprijatna i zastrašujuća ukoliko ste bliže psihotičnom spektru u smislu da ego nije dovoljno jak, a podsvest samo što ne „iscuri“ napolje. Tu se ipak savetuje da se ne poigrava s ovim preterano samostalno već sa terapeutom, duhovnim učiteljem ili nekim drugim ko nam pomaže na sličan način.

San može biti polazna tačka za aktivnu imaginaciju, ali može na primer i fantazija. E sad, svi misle da je u pitanju neka seksualna fantazija ili neka druga želja. Ali ne mora biti. Fantazija može biti bilo koji unutrašnji događaj koji nas proganja. Na primer, puno žena i ne samo žena koje poznajem imaju taj glas unutrašnjeg kritičara/ke koji ih progoni. Može se krenuti od toga. To je isto vrsta fantazije. Bilo koji strah uobličen u neku pričicu ili glas.

Šta dalje raditi sa tim i zašto?

Odgovor na pitanje kako za mene je mnogo lak, ali mogu da razumem da je ovo potpuno zbunjujuća metoda. Potrebno je aktivirati slike podsvesti i ego treba da bude učesnik. Ukoliko je san u pitanju, možemo ga na primer zapisati i na javi u dnevniku dopisati kraj, da vidimo gde nas vodi.

Kada su seksualne fantazije u pitanju, a na primer u vezi smo ili braku i ne želimo baš da učinimo prevaru i odigramo fantaziju u realnom životu (acting out) – aktivna imaginacija može da bude naš spas od destrukcije odnosa koji smo dugo godina gradili.

Dobro je možda raditi ovo u pisanoj formi jer pisanje jača ego i omogućava nam da se te slike ili glasovi ne rasprše nego da možemo da stvarno vidimo šta kažu. Prvo ih zabeležimo, takođe beležimo njihove promene, i aktiviramo se u nekoj vrsti dijaloga sa njima.

Ja na primer, zapišem glasove unutrašnjeg kritičara onda zamišljam kako on izgleda, nekada je sudija, u poslednje vreme sve više džangrizavi ogorčeni starac. Onda nekad na primer napišem pesmu iz njegove perspektive, šta bi mi rekao u pesmi, evo: Nisi dovoljno dobra, svi tvoji tvoji napori su uzaludni, mali crve, debela ženo i slično. Govori glasom Toma Waitsa, ogorčen jer nikada ništa u životu nije uradio jer se plašio šta će drugi reći. Sopstvene projekcije plašile su ga do srži i proćerdao je život. Živeo je bez strasti, nikada nije posegnuo za onim što je stvarno želeo. Godine su prošle i sada star, promukao od ogorčenosti, duvana i alkohola, sedi u zadimljenom dnevnom boravku, u uglu je klavir za koji nije seo godinama, fotografija bivše ljubavi koju je izgubio kao i sve što je ikada voleo, zavaljen u zelenu fotelju, sa spaljenim rupama od cigare, peva svoj bluz upućen meni: „Not good enough you little worm you fat lady…all your efforts will be usefull and you know its cause of daddy…“

Ima puno načina da se aktivna imaginacija sprovede. Sve što radimo u ekspresivnoj art terapiji u smislu aktivacije umetničkog dela predstavlja neki vid aktivne imaginacije kome tu svedoči terapeut ili praktičar što je stimulativno jer ovo sve je teško čoveku da radi sam. Pre svega jer nemamo samodisciplinu introspekcije. Uče nas da se bavimo spoljašnjim svetom, a niko nas ne uči da se bavimo unutrašnjim. Štaviše unutrašnji svet se podcenjuje, čak i stigmatizuje.

E sad – zašto?

Kada se ne bavimo svojim unutrašnjim svetom to ne umanjuje njegov značaj. Podsvest je i dalje tu i upravlja našim životom na nevidljive načine. Bavljenjem samo te načine osvešćujemo. To za posledicu može da ima psihološku dobrobit u smislu da živimo svesnije, mirnije, sa manje neurotičnih simptoma, sa više prihvatanja i saosećanja za sebe, više razumevanja za druge, prosto živimo sa više lakoće, sa osećajem smisla, dubine, svrhe. Pravimo manje gluposti, bolje odluke, nismo impulsivni, manje reagujemo, manje se nerviramo itd.

Svi glasovi kojima ne odgovorimo imaju tendenciju da nas zaposednu jer ih nismo diferencirali, ne znamo šta je ego, šta su glasovi kritičara, šta su glasovi mentora na primer. Imamo utisak da smo to sve mi. U neku ruku i jesmo, ali dobro je diferencirati ih. Jer onda sve ono što spada pod „hoću da prihvatim sebe, hoću da volim sebe, hoću da se sviđam sebi, neću sebe više da sabotiram“ i slično postaje moguće.

I delovi podsvesti koje ne poznajemo i ne prihvatamo imaju tendenciju da nam se dešavaju spolja – kroz ljude i događaje.

Jung je rekao da ako ne učinimo podsvest svesnom ona će upravljati našim životom i mi ćemo to zvati sudbina. I tu je sve rečeno.

Tuga kao takva

Juče sam imala zanimljivo iskustvo. Došla sam na seansu a nisam imala temu. Terapeutkinja je rekla da se uzemljim i centriram. Povela me je kroz malu telesnu sekvencu kako bismo to postigle. Centriranje je rodilo temu u mojoj svesti.

Već dugo vremena sam svesna svog bežanja od onoga što jeste. To je mehanizam koji sam davno razvila i još uvek radi. Nekad možda u moju korist. Većinu vremena na moju štetu. Nekada mi je omogućavao da preživim kada je moja emocionalna realnost bila previše za mene. Sada mi smeta. Upliće se moj osećaj života i moj posao. Čini me bržom i površnijom nego što želim da budem. Ranije je to bilo mnogo intenzivnije – toliko da nisam osećala da živim svoj život, kao sam odrađivala svoj život. I dan danas imam taj osećaj samo je mnogo manjeg intenziteta, a danas imam i brdo aktivnosti u kojima sam prisutna i osećam flow, u odnosu na to nekad.

Ta moja disocijacija ili bežanje od onoga što jeste manifestuje se tako što nisam u potpunosti prisutna i svesna onoga što se dešava ovde i sada. Prosto se distanciram od iskustva. Činjenje. Mnogo činjenja. Malo bivanja. Površno prisustvo. Mnogo aktivnosti. Odluke. Promene. Pre nego što dam sebi dovoljno vremena da posedim sa onim što jeste, pa naknadno vidim šta ću. Delanje u spoljnom svetu. Brzina spoljnog sveta. Nestrpljenje da delanje u unutrašnjem svetu odradi svoje. Jer taj svet je mnogo sporiji.

Kada sam izložila svoju temu dobila sam predlog da probamo jednu tehniku usporavanja. Trebalo je možda manje od minuta da me ta „glupa“ spora stvar rasplače. Postala sam svesna tuge. Ona je prisutna. Tuga kao takva. Pojavila se samo emocija na nivou senzacija u telu. Tek malo kasnije i misao o tatinoj smrti. Nedostajanje. Znala sam da je ta tuga šira i dublja od njegove smrti. Terapeutkinja je sugerisala da ne pokušavam da odgurnem tugu. Ono što ona u tom trenutku nije znala, a ja sam joj naknadno rekla je da ni ne želim da je odgurnem. Lepa mi je. Prija mi. Sviđa mi se. Uzemljuje me. Povezuje me sa mojim precima. Sa mojim tatom. Sa prolaznošću. Sa smrću. Sa zemljom. Ta tuga nije kao nekada neke tuge koje su mi bile previše. Ova sada je dozirana. Ona je tako taman. Tako moja. Tako slatka. Osetila sam generacije i generacije svojih predaka koji se nisu voleli, koji su se povređivali, koji su grešili, jedni o druge se ogrešili, kao ljudi, jer su bili u ratu, u logoru, odsečeni od bola. Razboleli su se. Umrli su. Njihove tuge sahranili smo sa njima jer su sa svojim disocijacijama koje su im pomagale da prežive odživeli svoje. Najbolje što su mogli. Baš kao i ja.

Osećala sam se živom. Pojavila se svest o polarnosti. Kontakt sa smrću me je oživeo.

Seansa se nastavila, ali o drugim segmentima nekom drugom prilikom.

Jutros sam se ponovo usporila. I ponovo rasplakala. I ponovo rekla tati koliko mi nedostaje. Dugo godina mi je teško da prizovem njegov lik. Jutros se spontano pojavio. Posmatrala sam zavesu kroz koju je ulazilo sunce. I u toj svetlosti mogla sam jasno da vidim njegov blaženi smešak. Ko ga je poznavao zna taj smešak. Nastavila sam kroz dan sa svojom tugom. Kao takvom. Svesna da moja anksioznost i potreba da stalno nešto radim iza sebe nemaju nešto strašno što ja ne mogu da podnesem. Već nju. A ja je volim. Volim osećaj koji mi pravi. Volim osećaj da sam pustila korenje. I da ne mogu sad više brzo da se pomeram. Volim osećaj da nisam super-žena, da sam umorna i da sam sve radila najbolje što sam mogla, a sada je okej da smanjim očekivanja. Jer sam tužna. A tuga voli sporo. I duša voli sporo.

Šta ti poručuje tvoj alter-ego?

Pitate se ko je uopšte moj alter-ego? Prvo da vidimo šta znači alter-ego.

To je termin koji se obično koristi kada pričamo o disocijativnim poremećajima ličnosti odnosno kad neko ima više odvojenih identiteta. Dakle alter-ego je drugi identitet iste osobe. Kao na primer Klark Kent i Supermen 🙂

Kako sad da odredimo svog heroja a potom – kako tu identifikaciju da pretvorimo u nešto smisleno za naš psihološki i duhovni razvoj?

1 Prvo identifikujemo svoj alter-ego, svog avatara, super-heroja ili šta god

Sad je vreme da i mi identifikujemo svog super-heroja, odnosno alter-ego. To ne mora zaista biti super-heroj. Možeš odabrati bilo koju istorijsku ličnost, lika iz neke bajke, priče, stripa, mitologije, serije, filma…razmisli malo ko te privlači, ko ti se sviđa, ne mora biti ni istog pola kao ti, ne mora biti istih godina, imaš slobodu da izabereš bilo koga. Možeš da izabereš i neku stvarnu osobu, nebitno da li je živa ili nije. Tvoj alter-ego može na primer biti i tvoja baka. Vidi, provrti po glavi neke likove, i identifikuj jedan na koji ti je baš onako milo i radi te i zatitra ti u stomaku nekako lepo.

2 Onda mu damo materijalni oblik

Ovaj korak možeš da preskočiš, ali ne bih ti savetovala – previše je zabavno. Možeš da napraviš svoj alter-ego od gline, plastelina ili nekih drugih materijala, dakle da napraviš skulpturu ili lutkicu. Možeš da ga nacrtaš. Možeš da se sam/a maskiraš, ili da napraviš masku. Svakako – možeš skinuti neku sliku sa interneta, odštampati i zalepiti na frižider.

3 Damo glas svom alter-ego, mogućnost da nam se obrati u vidu na primer – pisma

Zamisli da si ti taj svoj alter-ego i napiši pismo sam/a sebi. Vidi, potrebno je malo vremena da odvojiš da se uživiš u lik. Nismo svi profesionalni glumci da to možemo odjednom, a i oni koliko dugo rade na razvoju nekog lika. Dakle, daj sebi malo vremena da se uživiš. Na tebi je da vidiš koliko vremena. Ukoliko odlučiš da to bude malo više vremena – možeš da istražiš kakav je taj lik, kakva je njegova ili njena priča, da se stvarno poistovetiš. I potom – uzmeš papir i olovku i napišeš pismo sebi iz pozicije tog lika.

4 Da li možeš da prepoznaš kakve veze njegove reči imaju sa tvojim životom?

Kada pročitaš to pismo vidi sa sobom da li ti je nešto od toga blisko i otkud to – kako to možeš da povežeš sa svojim životom? Kako to što čitaš čini da se osećaš? Da li ti je to lekovito? Ili te možda povređuje? Da li možeš da primetiš da se ovaj alter-ego na neki drugi način već ušunjao ili se ranije šunjao u tvoj život?

Ne znam za tebe, ali mi se u ekspresivnoj art terapiji nekad ponadamo da su poruke koje nam šalje naše umetničko delo izraz naše autentične, mudre, najdublje prirode, skraćeno – selfa. Ali nije uvek tako – ono što dolazi iz tih produkata našeg unutrašnjeg sveta odslikava našu unutrašnju dinamiku, i to nije sve “glas selfa” – tu su i naše rane, i besovi i traume, sve što nismo elaborirali i dalje „radi“ u našoj podsvesti.

5 Za kraj – 30 dana #dnevnadozaalterega

Ovo je nastavak na celu priču, a možeš pismo i da preskočiš i da radiš samo ovo. Uzmi jednu na primer staklenu teglu i svaki dan iz pozicije alter-ega (na isti način na koji si pisao/la pismo) napiši jednu kratku porukicu, 1-3 rečenice, citat, stih, kratku formu svakako na papirić (u boji, post-it ili beo kako god), savij po želji i ubaci u teglu.

6 Šta onda?

Možeš nekad da uzmeš da pročitaš te poruke, da vidiš da li ti prave neki uvid, ili možda samo da se zabaviš. Svakako ako izdržiš mesec dana na kraju izvadi sve poruke i pročitaj ih.

Šta dobijam od ove vežbe?

Pa ovako, ova vežba može da ima male ili ogromne efekte na tvoj život. Ono što je neporecivo – jako je dobra za razvijanje kreativnosti. Takođe, taj avatar nije bezveze tvoj, ima neki razlog zašto biraš nekog određenog lika i mnoštvo informacija možeš da dobiješ odatle. U slučaju da se ispostavi da je to neki važan deo tvoje podsvesti – videćeš da je godinama prisutan u tvom životu, ali na skrivene načine. Ne bih sad sve da ti otkrivam jer ja imam svoje iskustvo, a opet – tvoje iskustvo je tvoje iskustvo.