Juče sam se vozila gradskim prevozom i ušao je mladi čovek noseći neku torbicu na grudima u kojoj je bila maca.
Dok sam ga posmatrala pomislila sam kako se nežnost ne podrazumeva.
Činjenica da je taj čovek nežan prema tom biću je nešto vredno primećivanja.
Da je on na primer moj klijent obratila bih pažnju na to posebno u slučaju da nam je teško da se uhvatimo za nešto drugo. Recimo da je resursa malo i da su nerazvijeni.
Uvek ima nešto što može da se ugleda. U ovom slučaju mogla bi to biti nežnost, dobronamernost i briga o jednom malom biću.
Ovo je inspirisalo čitav sled mojih misli.
Nežnost se ne podrazumeva.
Petica se ne podrazumeva.
Uspeh se ne podrazumeva.
Humor se ne podrazumeva.
Dobro se ne podrazumeva.
Entuzijazam se ne podrazumeva.
Biti živ se ne podrazumeva.
Niz može beskonačno da se nastavi ali shvatili ste poentu – ništa što vredi se ne podrazumeva.
I šta bi bilo kad bismo sve tako - primećivali sitne dokaze da smo još uvek živi, još uvek sposobni za nešto osim preživljavanja?
Entuzijazam se ne podrazumeva
Koliko dugo možemo živeti ne primećujući šta je u nama još uvek živo?
Prepričaću vam odlomak jedne seanse sa klijentkinjom koja je počela rad sa mnom pre nekoliko meseci – u burnoutu sa depresivnom simptomatologijom, uglavnom intenzivnim iskustvom očaja.
Odnos koji smo gradile sve to vreme bio je prvi korak – ono što je omogućilo da je ugledam, da koristim intervencije koje ću opisati i da njen odgovor bude takav kakav je bio.
Dugo sam je pustila da priča svoje iskustvo čekajući da se pojavi nešto što ima smisla da pojačam – i evo ga – počela sam da ugledavam “plamičke” identiteta za kojim tragamo – svim onim što je u njoj živo, aktivno, vitalno, entuzijastično, radoznalo – onim što sebe voli i voli život.
Kažem joj da vidim to u njoj dok mi priča. Na njenom licu vidim reakciju na moje reči. Pitam gde u telu može da oseti taj deo sebe. Procesira dublje svoje iskustvo kada može i telesno da oseti šta se u njoj dešava dok priča.
Pominje neke “negativne” aspekte iskustva koje je preživela. Kažem da ne ignorišem njenu želju da procesira taj deo iskustva, ali je zamolim da to ostavimo za neku narednu seansu jer smo sada na tragu nečega što je važno.
Kaže da nije toga bila svesna, ali oduzeli su joj najvredniji deo nje, ono što je definiše – njen entuzijazam. Kažem joj da nije oduzet, da vidim da je tu. I ona primećuje da se vratio. Gde u telu osećaš svoj entuzijazam? U rukama. Mhm. Fokusiramo se na ruke.
Koristimo pantomimu.
Pokazujemo ono što želimo da kažemo jedna drugoj.
Zaigrale smo se.
Smejemo se.
Ona odlazi sa osećajem da je život u njoj stvaran. Kaže “znam da će biti i loših dana, ali nema veze”. Ovo je tanano relaciono iskustvo koje mnogo znači jer gradi poverenje u sebe i u mogućnost susreta sa drugim.
Da li se i vama podrazumeva sve što je dobro? Da li se fokusirate na bol, na ono što je pogrešno ili ono što vas muči? Čak bih išla i korak dalje - da prestanemo da podrazumevamo sve ono što je u nama živo, ne samo uspešno, već jednostavno - živo. Ako gledamo samo u mulj, taj mulj je jedini život koji poznajemo.
Posvećenost se ne podrazumeva
Mislim da je nešto što sam čula pre neki dan radeći terapijsku vežbu sa klijentkinjom (18 godina) tako jednostavno a potpuna istina: “treba da radim stvari koje volim i da budem sa ljudima koje volim”.
To je bio odgovor na pitanje kako da postigne da joj onaj deo koji je rigidan i kontrolišući – onaj koji je zapravo štiti ali nažalost kroz anoreksiju i ortoreksiju – više ne bude neophodan.
Do ovog odgovora smo došle kada smo osvestile nešto dublje u njoj – vrednosti, ono čemu teži, što je njena najdublja istina – veliku posvećenost onima koje voli i svojim ciljevima.
Kada se oseti taj deo sebe, kada se dotakne, podstakne i ojača – onda strah od onih “ružnih” delova nije tako veliki, pa i ne treba rigidna zaštita da ih se drži pod kontrolom.
Ne mora da kontroliše hranu da bi se osećala bezbedno u odnosu na očaj, prazninu, užas, depresiju, lenjost, bespomoćnost, stid.
Bez tog dodira sa onim što u nama voli i živi teško napuštamo adaptacije koje nas štite na primitivan ili destruktivan način.
Za kraj
Postoje “sitnice” koje nas umiruju, resetuju nervni sistem, podsećaju na ljubav, život, naše vrednosti, istinu, suštinu. Ako stalno obraćamo pažnju na te momente, ako ih se sećamo, jačamo ih, razvijamo, zamišljamo – to nas neguje i osnažuje.
Prema čemu gajiš strast? Da pomažem ljudima da osete ovo o čemu pričam.
U čemu uživaš? Ja sam uvek uživala u ljudskim pričama. Volim svoj poziv, volim priče i volim filmove.
Šta te smiruje? Voda.
Šta te inspiriše? Heroji.
Šta te motiviše? Već postignuto.
Gde vidiš ljubav? U nezi. U bavljenju.
Šta te pokreće? Svest da sam inertna, treba samo da započnem, posle ide samo.
Šta te integriše? Zadatak.
Ja sam odgovorila, sad ti. Za ovo ti ne treba puno vremena, psihoterapija ili da postaneš drugačija nego što jesi. Imaš i ti negde macu u torbici i dečji entuzijazam u rukama. Pitanje je samo da li ćeš ih primetiti?
Nepodnošljivo postaje podnošljivo kada prestanemo da gledamo samo njega. Kada uprkos bolu, osetimo ono što voli sebe i voli život. I sa tog mesta pogledamo u “nepodnošljivo”.
Photo by Hammilton Ojijo on Unsplash