Tuga se ne leči.
U svakom terapijskom procesu pre ili kasnije pojavi se tugovanje kao tema. Nije to samo kada neko umre ili umire. Tugovanje je prirodna adaptacija na gubitak. Desava se i kada idemo u penziju, razbolimo se mi ili neko blizak, rastajemo se od nekoga čak i kad je našom voljom za naše dobro, od partnera ili primarne porodice, kada menjamo posao ili stan, odustajemo od nekog sna ili ideje…
Ako nikad nismo svesno tugovali nećemo je prepoznati. Mislićemo da je to nešto loše jer je gorka jer je mučna mada može biti i puno lepog u njoj. Želećemo da prođe ali ona ima svoje prirodno trajanje. Uvek duže nego što mislimo mada paradoksalno osećaj je i kao da nikad neće proći. I nije konstantna dolazi u talasima.
Terapija nam neće pomoći da tuga prođe. Ono što možemo dobiti u terapiji je specifičan vid slušanja – kako je kad se ne beži od tuge kad se ne umanjuje ne negira, specifično poštovanje tišine koja se ne popunjava, izraženu i jasnu empatiju – kada telo nije samo, i osmišljavanje tugovanja i života u tugovanju i nakon njega.
Ali tuga se ne leči. Ona se živi. I terapeut može da nas podrži u tom procesu ali ne da otkloni bol. Može biti sa nama u bolu i to pravi razliku.