Možemo da govorimo o simptomima kao o problemima koje treba ukloniti. Međutim, možemo ih posmatrati i iz drugačijeg ugla: simptom je poziv sebe sebi. On nam ukazuje na ono što je zanemareno, potisnuto ili izgubljeno u našem kontaktu sa sobom. Poziva nas da završimo nezavršene poslove. Podseća nas da obratimo pažnju na svoje potrebe, osećanja i unutrašnje konflikte – i da kroz njih možemo otkriti put ka većoj autentičnosti i životnosti.
Krenula bih od toga šta sve smatramo simptomima u psihoterapiji.
Simptomi su nekad vrlo jasno klinički definisani, kao na primer:
Simptomi paničnog iskustva: anksioznost, napadi panike, strahovi, fobije
Simptomi poremećaja ishrane: prejedanje, izgladnjivanje, povraćanje, zloupotreba laksativa, prekomerno treniranje, opterećenost ishranom i telesnom težinom, stid u vezi sa telom, mržnja i gađenje prema telu
Simptomi depresivnog iskustva: gubitak volje, energije i smisla, poremećen san i ishrana, gubljenje ili dobijanje na telesnoj masi
Simptomi post-traumatskog iskustva: flešbekovi, hipersenzitivnost, razdražljivost, bes, noćne more, iscrpljenost, osećaj praznine, disocijacija
Simptomi izbegavajućeg iskustva: izbegavanje određenih situacija i kontakta
Psihosomatski simptomi: somatski problemi za koje se pretpostavlja da su u vezi sa nekim psihološkim uzrocima – migrene, problemi sa štitnom žlezdom, fibromialgija
Simptomi seksualnih problema i poremećaja (prevremena ejakulacija, erektilna difunkcija, vaginizam…)
Mogu biti i manje klinički definisani, na primer:
- Problemi u partnerskim odnosima, nemogućnost uspostavljanja partnerskog odnosa, pogrešan izbor partnera, nesigurni obrasci afektivnog vezivanja
- Nezadovoljstvo poslom
- Kreativne blokade
- Osećaj zaglavljenosti u životu
- Problemi sa granicama
- Nemogućnost separacije od primarne porodice
- Nemanje samopouzdanja
- Nemanje kontakta sa svojim potrebama
Kako god da ih definišemo, simptomi su razlog zbog kojeg se neko javlja na terapiju. Naravno, ideja je da će terapija pomoći da se simptom ukloni. Međutim, to nije linearan proces.
Ukoliko su simptomi vrlo jaki i remete funkcionisanje, prvi korak je stabilizacija stanja.
Kada možemo da funkcionišemo uprkos simptomima, možemo početi da razmišljamo o njima kao o pozivu sebe sebi. Tada terapijski tretiramo različite aspekte našeg funkcionisanja, a simptom se spontano povlači kada više nema svoju funkciju.
Bavljenje raznim aspektima našeg funkcionisanja uključuje: rad na stidu, rad na granicama, rad sa traumom (razvojne i šok-traume), rad na identitetu, kontakt sa sopstvenim potrebama, asertivnost, podršku za promene u socijalnom funkcionisanju, podršku separaciji, proces tugovanja i slično.
Na taj način potpuno menjamo okruženje u kome simptom ima smisla. Kada on više ničemu ne služi, jer se sve promenilo, on se povlači.
Simptom se ne povlači naglo. Smanjuje se postepeno, a neki aspekti mogu biti perzistentniji i duže trajati. Može se desiti da se simptomi pogoršaju u stresnim periodima, ili čak kada se događaju pozitivne promene u životu.
Funkcija simptoma nije uvek jasna, i kognitivno razumevanje često nije od velike koristi. Nekad je simptom u vezi sa održavanjem sistema funkcionalnim na način koji nije blizak zdravom razumu, ali sa aspekta energije u sistemu ima smisla. Simptom nije uvek poziv sebe sebi na simboličan način. Ponekad postoji neka simbolika, ali uglavnom ne. Čak i kada sve razumemo, to su pretpostavke koje mogu pružiti izvesnu jasnoću, ali ne garantuju isceljenje.
Na kraju, kada pogledamo unazad, ugledamo koliko se toga promenilo. Život sa simptomima jeste bio težak, ali najveća nagrada nije samo to što se simptom povukao. Najvažnije je što smo se promenili u smeru veće ljubavi prema sebi, autentičnog življenja, dubine iskustva, osećaja životnosti, veće ljudskosti i duhovnog razvoja.