Mračna strana samosvesti

Postoji jedno mesto na koje odlaziš da se skloniš od „ovde i sada“, od neizvesnosti i novine koju donosi svaki novi kontakt sa svetom. Jel se pitaš nekad kakvo je to mesto iz ugla naivnog posmatrača? To je mesto u kome su pohranjene tvoje rane fantazije o tome kakva si ti i kakav je svet. To mesto nije nužno ni lepo ni ružno. Ono je pre svega – poznato. I zato se čini sigurnim mestom za otići. A može da bude neugodno, ali ipak mu se svaki put vraćaš. I ja imam to mesto.

Dobra strana tog mesta je samosvest i sposobnost za samo-refleksiju. Loša strana tog mesta je zaokupljenost sopstvenim mislima, osećanjima, ponašanjima ili uticajima na druge ili njihovim mišljenjima. Na tom mestu je glas koji kaže „bravo“, ali i glas koji kaže „nisi dovoljno dobra“. U svakom slučaju to mesto je u našoj glavi i tamo odlazimo da se povučemo iz kontakta sa svetom. To je mesto na kome je živi ruminiranje, ako znaš taj izraz, kada vrtimo misli po glavi. To mesto je zatvor satkan od naših misli.

Na tom mestu je tvoj unutrašnji dijalog. Tu je tvoje unutrašnje pozorište. I dobro je da poznaješ to mesto. Isto tako je dobro da osvestiš kada odlaziš tamo. I da ne moraš. Da možeš da ostaneš i ovde sa mnom. Ako želiš.

Probaj da opišeš to mesto. To gde si sama sa svojim mislima i osećanjima. Kako to izgleda? Probaj da nacrtaš to mesto. Na kojim fantazijama i uverenjima počiva tvoje bivanje na tom mestu? Kakva si? Kakvi su drugi? Kakav je svet? Kakvi su muškarci? Kakve su žene? Ništa od toga nije realnost. Realnost se dešava iz časa u čas, ovde i sada. Svi imamo to mesto. Nisi posebna. Ali nisi ni čudna.

Reći ću ti kakvo je moje mesto. Ja sam previše. Ja sam nevoljiva. Nisam dovoljno dobra. Teška sam. Treba da budem više light, opuštenija, naporna sam. Sebična sam. Odbačena sam. Sama sam. Svet nije sigurno mesto. Desiće se nešto strašno ako ne držim sve pod kontrolom. Nemam poverenja u ovaj svet. U život. U proces. Desiće se nešto neugodno. Da me čeliči. A ja to ne želim. Ja želim mir a ne da se čeličim. Neko mi se smeje iza leđa. Neko me odbacuje. Neko ne misli dobro o meni. Neko me manipuliše. Moje mesto je kao neki uragan koji usisava, velika praznina, džepčina, neko mrtvilo, čemer, rupčaga, veliko ništa, neprijatno. Ne mogu ni na koga da se oslonim. Polomiće se od moje težine. Ja sam previše, a niko nije pouzdan. Ljudi su neiskreni. Ja ne vredim. Žene su bezvredne. Muškarci su nepouzdani. Sve može da nestane u jednom trenu. Svet je nestalan. Život je besmislen.

Ne fokusiraj se na sadržaj. Ne identifikuj se sa mojim sadržajem. Pronađi svoj narativ.

To mesto me je ranije mnogo vuklo. Najčešće kada bih se predozirala u kontaktima sa svetom. Kada bi se desilo nešto neugodno u kontaktu. Kada sam bila previše brza u kontaktiranju. Previše „out there“. Sada me to mesto zove jako retko. Ne zato što sam svesno provalila sve trigere, više sam implicitno naučila kako da kreiram okolnosti i na koji način da uspostavljam odnose da ne budem preplavljena. Sada kada je retko i blago mogu i intelektualno da mu pristupim i malo svesnije ispitam trigere. Dok je snažno – preteško je. I dok je često prisutno – teško je odvojiti se jer deluje kao da je to mesto ogromna komadina našeg identiteta. A nije baš tako.

Kako se vratiti sa tog mesta u ovaj svet?

Možemo da se vratimo čulima. Neko se npr. istušira i oseti mlaz tople ili hladne vode na koži. Da se povežemo sa drugim ljudima. Pozovi drugaricu. Da budemo u kontaktu. Provedi vreme da prijateljima, ne mora da bude ništa spektakularno, samo budite zajedno. Da ukrotimo um i odlučimo da nećemo da vrtimo te misli, da se fokusiramo na nešto drugo. Bilo koja aktivnost ovde i sada – uradi nešto rukama, sviraj intstrument, pevaj, skuvaj, operi sudove…Zadaj sebi zadatak i onda ga obavi. Da se uzemljimo. Oseti stopala, oseti dupe na stolici, oseti leđa oslonjena o nešto. Oseti da postojiš kao telesno biće. Fokusiramo se na telo. Na primer, uradimo neku fizičku aktivnost. Možda je ta aktivnost napolju, pa smo i u telu i u čulima jer gledamo drveće dok trčimo. Svakako je zgodno da shvatimo da je potpuno normalno da imamo to mesto. I da nam je to mesto nekada jedino utočište. Ali ne mora utočište da nam bude zatvor.