Vrati se u zonu diskomfora

Photo: Albina Gavrilović

Neke bitke su unapred izgubljene. Vrati se u zonu komfora. Šalim se naravno, samo mi se dopalo kako zvuči. Malo cinizma nije na odmet. Suštinski ipak verujem da ima smisla pokušavati, živeti, tragati za smislom, za boljim životom, za istinom…

Ali da – vrati se u zonu komfora i lepo se spremi da iz nje iskoračiš kao gospođa. Ili ono kako je zaista – vrati se u zonu diskomfora, dobro osmotri pa kad izlaziš nemoj da ugaziš u govno.

Nekada silno želimo da smo napravili neki korak. Da smo nešto učinili da promenimo situaciju kakva jeste i u kojoj smo zapeli. I nekad pitamo terapeuta ili prijatelja. Šta da radim? Šta bi ti radio da si na mom mestu? Ali u takvim situacijama mi zapravo već znamo šta želimo da uradimo, samo nas nešto koči. Osećamo se zaglavljeno i nemoćni smo da napravimo korak koji silno želimo. Taj korak je prevelik. I nismo spremni na posledice. Nismo spremni da platimo cenu. Da se odreknemo. Da žrtvujemo. Da istrpimo svu žuč koja ide uz čašu meda ka kojoj smo krenuli. I to je u redu. Taj period nemira služi upravo tome da se pripremimo za veliki korak. Da preispitamo opcije, mogućnosti, svoju motivaciju, svoje potrebe, potencijalne ishode, da anticipiramo i med i žuč koji su pred nama. Da vidimo koga potencijalno možemo da povredimo svojim odlukama. Da prikupimo podršku i resurse za ono što nas čeka. Problem je što je taj period obeležen nemirom, anksioznošću, strahom, neizdržom. A mi bismo silno da pobegnemo od takvog sranja. Jer je složićemo se – odvratno.

Šta sam naučila iz svog iskustva?

Ja sam ona koja je izletala iz zone komfora hrabro i impulsivno i nisam davala ovom periodu nemira pravo da postoji. Ubijala sam ga svojim nepromišljenim odlukama. I šta se onda po pravilu dešavalo? Usledile bi neke druge nedaće koje bi proces promene i putovanje ka željenom ishodu usporile taman toliko koliko bih možda vremena provela bivajući u nemiru, a često i više. Uvek sam imala tendenciju da ubrzam proces. Moja bivša cimerka bi rekla „De ćeš brže od života“?!

Zadržavanje impulsa za akcijom u sebi rekli bismo da nije dobro. Dobro je ukoliko svesno to biramo i nije fiksirani obrazac ponašanja koji se ponavlja uvek i svaki put. Jer u tom slučaju zadržani impuls ima tendenciju da se ta energija okrene na unutra – i napravi napetost, somatska oboljenja, depresiju, dešto drugo autodestruktivno. A nije dobro ni potpuno obrnuto – impulsivnost. Odnosno jeste dobro ako je ponekad – da nas podseti da smo živi, ili kada je potrebno brzo reagovati ili kada imamo sigurno mesto za to. Šta je dobro? Dobra bi bila svesnost da uvek možemo da odaberemo šta ćemo da uradimo. I da to uradimo uzemljeno, svesni svojih potreba, svesni drugih ljudi, svesni okolnosti i realnosti situacije.

Kako se to postiže? Bivanjem u zoni diskomfora, usporavanjem procesa, povećanjem svesti o svim aspektima koji su prisutni u nama i oko nas. Zapitanošću. Šta me sprečava? Šta me podržava? Šta želim? Šta mi je potrebno? Koliko mogu? Šta mogu? Sada. Danas. Šta ne mogu? Podsećanjem da je sve u životu prolazno. Da ja danas i ja sutra nisam ista. Da se sve menja. Čak iako se ne trudimo da išta promenimo sve će se promeniti. Umetnost malih koraka. Usporavanje. Bivanje sa onim što jeste. Iskrenost prema sebi. Saosećanje prema sebi. Uvažavanje svoje nesavršenosti i ljudske prirode. I toga da biti živ nekad znači biti u zoni diskomfora.