Na strašnom mestu postojati

Photo: Albina Gavrilović

Moj prvi impuls kada se nađem na strašnom mestu je da pobegnem, odselim se, odletim, nestanem, pokidam sve veze i odem u neki drugi život, drugi svet, u najmanju ruku – u svoj svet mašte. Kakvo je to strašno mesto? Može biti bilo šta. Tu spadaju iskustva koja su nam jednostavno previše, nešto stresno se desilo ili se dešava, nešto teško što je život doneo, kamen na putu, frustriranost, ili pak nešto što je lepo, ali za neke od nas stresno kao na primer – zaljubljenost, ili još gore – „odljubljenost“.

Sećam se svojih bežanja i odletanja i nedavno kada sam primila vest da se nešto loše desilo moj prvi impuls je bio: „Vadi me odavde“! Pazite, nekad treba otići, ne pričam ja sad o mazohizmu ostajanja u toksičnom ili zlostavljačkom odnosu, pričam o životnim nedaćama, manjim ili većim, kada je potrebno da ostanemo i proživimo iskustvo koje je teško.

Dakle, život kaže da moram ostati i na strašnom mestu postojati. Srećom godine rada na sebi opskrbile su me nekim alatima, pa bih ovom prilikom da ih podelim sa vama.

Kako na strašnom mestu postojati?

Dovoljno podrške da ostanem

Umesto da pobegnem tragam za podrškom da ostanem. Šta to konkretno znači? Tražim sve što postoji u meni ili oko mene što može da me podrži da postojim na strašnom mestu. To su moja interesovanja, vrednosti, profesija, prijatelji, terapeut, kućni ljubimac, dobre navike, stil života, knjige, znanje, mogućnosti za ispoljavanje, poverenje u život i proces, duhovnost, fizička aktivnost ili joga, male životne radosti, iskrenost, prihvatanje, odraslost…

Ali evo da razložim na neke pojedinačne korake:

Celovitost

Ako već treba biti na strašnom mestu onda je važno da tu budem cela – podsećam se svojih identiteta. Šta sve čini moj život? Pa nisam ja samo jedna trauma, ja sam puno više od toga i puno više čini moj život. Koje sam sve psihološke super-moći stekla? KO SAM JA? I da – postoji i taj jedan važan deo mene koji mora biti tu kada je teško – ima deo koji je večan i neće biti oštećen šta god da se dešava, deo koji veruje da je svako iskustvo vredno. E takva, cela i sveobuhvatna mogu da pogledam životu u oči.

Know how

Podsećam se sličnih situacija i šta mi je tada pomagalo, šta je bilo dobro za mene, šta je funkcionisalo. Daću vam primer: kada mi je tata poginuo upisala sam master i završila sa prosekom 10.0. Kada je teško ne mogu baš da zamislim da mi bude super lepo, ali mogu da zamislim da pogledam unazad i vidim da sam nešto dobro uradila, nešto što je u skladu sa mojim razvojem, da sam pratila svoj put i ostvarila neki uspeh. U mom slučaju to je – učenje. Dakle, kada mi život da limun – ja napravim limunadu i postanem studentkinja.  

Emocionalna pismenost

Ovo je možda teško ukoliko već nemamo razvijen kontakt sa svojim telom i emocijama. Ali teorijski evo priče: emocije su prolazne, one nas ne definišu, i mi zapravo imamo izvesnu kontrolu nad njihovim intenzitetom, ali još bitnije – trajanjem. Donosimo odluku o tome koliko dugo ćemo se valjati u nekoj emociji. Možemo da nagazimo i valjamo se u intenzitetu, posebno ako nas intenzitet „loži“. I to je deo mog iskustva. Ali ima i drugih načina. Nekako sam naučila da se malo valjam, pa ih pustim da prođu. Dozvolim im egzistenciju, ali se fokusiram na potrebu koja stoji iza njih. Ako sam besna treba da se zaštitim, da štitim svoj život i granice; ako sam tužna treba da dam vremena da prebolim gubitak; ako se plašim opet treba da se zaštitim, da nađem podršku i oslonac.

Brod kao metafora

Volim sebe da posmatram kao piratsku princezu u oluji. I da vidim da li su mi svi delovi broda na broju.

Jarbol je ono za šta se držimo kada sirene zavijaju svoju otrovnu zavodničku pesmu, ono što pomaže da ja ne odletim. To su naše vrednosti, misija, vizija, šta je to što ja mislim da je ispravno, čega se ne odričem.

Sidro je ono što me drži na zemlji, što mi pomaže da budem u realnosti, prisutna, normalna, da mi brod ne odleti.

Kompas – šta mi pomaže da se orijentišem, koliko je veliko polje u kome konstrušem značenje jedne situacije, da li mi je svest sužena, kako da vidim širu sliku.

Kormilo – na koji način ja biram pravac, gde je moj krug delovanja, na šta mogu da utičem, šta mogu da uradim kada deluje kao da ništa ne mogu da uradim, kako ja biram svoju perspektivu.

Kada nam se čini da smo bespomoćni, to je iluzija, postoji veliko polje onoga na šta možemo da utičemo. Oluja može da nas uznemiri, da nas ošteti, promeni, ali ne mora da nas raskomada, opustoši i sahrani.

I na kraju – separacija

Ovo je nešto što trenutno učim. Imam tendenciju da ne mogu da se odvojim od iskustva, nekad mi se prosto čini da mi nije dovoljno jasno, da treba još nešto da razumem, ili nije dovoljno dobro. Sada učim da pustim iskustvo da se završi i da se zadovoljim time „dovoljno dobro“. Naravno da smo iz životnih teškoća mogli naučiti i više, naravno da smo mogli da postupimo bolje, naravno da smo pogrešili, eh da smo samo znali, ali to je to – da smo mogli bolje, radili bi bolje. Nekad treba pustiti. Na poslednjoj terapiji koju sam imala pojavio se jedan narativ koji sad sebi ponavljam „uradili smo koliko smo mogli i bili smo u tome zajedno“.

I neka ostane na tome: uradili smo koliko smo mogli i bili smo u tome zajedno. Mislim na sve nas.