Iskrenost (prema sebi)

Spremam se za radionicu pod nazivom „Iskrenost prema sebi“ i dosta razmišljam o toj ideji istine ili iskrenosti. Naravno različite su stvari u pitanju, jedno je istina, drugo je iskrenost.

To je uvek bila neka moja vrednost i možda najbolje što imam da ponudim je nekako povezano sa tim idejama.

Pitam se šta nas sprečava da budemo svesni, da znamo ili prihvatimo istinu o sebi ili svetu oko sebe?

I šta su nam resursi – šta to treba da postoji da bude prisutno u polju da bismo se osećali dovoljno podržano za iskustvo istine, za iskrenost prema sebi?

Da probam da odgovorim na jedno pa na drugo pitanju, onoliko koliko mogu u ovom trenutku. Shvatam da ću biti pametnija jednog dana, ali evo šta sada razmišljam.

ŠTA NAS SPREČAVA?

Desenzitizacija

Ovo je nešto što mi je juče postalo figura u nekom mom procesu. Nekad davno kada smo bili mali da bismo preživeli nešto što je bilo previše, za neke od nas, mehanizam preživljavanja bio je da „ugasimo“ svoje osećaje. To nas je distanciralo od naših emocija i potreba. I to predstavlja prepreku za samospoznaju. Kada biste me pitali kako se to rešava rekla bih da je nedvosmisleno rešenje u kontinuiranoj psihoterapiji ili nekoj drugoj vrsti sigurnog odnosa. Možda u sistematskom osvešćivanju svog tela, svojih potreba, svojih osećanja. U kontinuiranom bavljenju onim što jeste, onim što je prisutno. Povratak senzitivnosti deluje mi kao baš važan deo iskrenosti prema sebi, gotovo kao sinonim. Zagledati se. Zapitati se. Pisati dnevnik. Disati. Usporiti dovoljno da ono što je tu dobije vreme da promoli svoj nos da možemo da primetimo.

Stid

Razmišljala sam i o stidu. Sigurna sam da nas ta linija koja razdvaja Personu i Senku, linija stida, sprečava da vidimo celinu onoga što jesmo. Persona je ono kako želimo i možemo da se predstavimo svetu, Senka je sve obrnuto od toga. Sve u vezi sebe čega se stidimo teško nam je da primetimo i dozvolimo da postoji, još manje da bude viđeno. Ali veliko je olakšanje kada konačno priznamo neki deo sebe za koji verujemo da je nedostojan ljubavi. Verujem da je prvi korak prestati izbegavati stid i shvatiti da je stid osećaj koji možemo da podnesemo. Reći „stidim se ovoga, ali…“ – i onda reći istinu, ili onaj mali deo nje koji smo primetili.

Potreba da nešto rešimo ili da sebe popravimo

U društvu u kom živimo dosta je dominantan pristup životu rešavanje problema, činjenje, akcija. Čim nečega postanemo iole svesni mi bismo to da rešimo. Neprijatan osećaj. Neki aspekt života koji nam je zaglavljen. Praktični životni problem. Neka naša osobina, obrazac, navika, deo tela…Sve bismo da rešimo. Da nešto uradimo po tom pitanju. U subkulturi u kojoj se ja krećem, to su recimo ljudi koji „rade na sebi“ često slušam o delovima sebe koje želimo da popravimo. Još ovo, pa još ovo…i onda ću biti adekvatnija, ili integrisanija, srećnija, ispunjenija…E sad, moje iskustvo u Geštaltu me uči da usvojim ideju paradoksalne teorije promene: ne popravljaj, samo proširi svest i promena će se desiti u onom smeru u kom treba da se desi. Zapravo mi na osnovu podataka koje imamo, imamo i dosta suženu ideju o tome šta treba da bude i kako nešto treba da izgleda – naš savršen život ili naše savršeno ja. A istina je mnogo veća od nas. I onda je rešenje u tome da ne popravljamo, da ne rešavamo problem čim smo sagledali vrh ledenog brega tog nazovi problema. Već da damo vreme i prostor da vidimo i ono ispod površine. Da malo budemo sa tim. Da dozvolimo i nekom drugom da to vidi, ako je u stanju. Da probamo da proširimo svest o razičitim aspektima toga. A to traži jednu sporost, repetitivnost, usporavanje, neko meditativno stanje, da bismo mogli da budemo receptivni za različite informacije. Ekspresivna art terapija tu ima poseban doprinos jer uključiti različita čula i modalitete ekspresije u igru, pored onog verbalnog dela nas sigurno doprinosi našoj percepciji.

Mehanizmi odbrane

Naravno. Da bismo preživeli i da bismo bili funkcionalni u ovom svetu moramo imati mehanizme odbrane, ali oni nam takođe zakidaju na informacijama jer drže našu podsvest u podvsesti daleko od svesti :). Mehanizmi odbrane padaju kada smo pod stresom. Ali nije to jedino. Svakako ne bih preporučila da sebe držimo u stanju stresa da bi nam podsvest bila bliža. Ima bolji način – zaigrati se. Kada se zaigramo, kada svesno i namerno regresiramo možemo da dođemo u kontakt sa podsvešću u sigurnom okruženju i onoliko koliko možemo da podnesemo.

Videti i resurse i ono dobro

Još jedan vrlo interesantan vid bekstva od sebe je nemogućnost da vidimo ono što je dobro – da sagledamo svoje resurse, podršku, vrednost. Zašto to ne vidimo? Najkraće rečeno zato što živimo u određenim uverenjima, nekim fantazmatskim okvirima koje smo formirali mnogo davno i percepcija nam je sužena i za ono što je podržavajuće u sredini ili u nama samima. Tu je možda najbolje da prvi korak bude da shvatimo da nismo najpametniji. Da se decentriramo i pokažemo radoznalost za neke drugačije ideje, neka druga iskustva. Nije loše čitati. Bajke, romane, te razne životne priče, gledati filmove, identifikovati se sa drugima. Pokazati radoznalost za druge kulture. Razumeti ljude suprotnih stavova i uverenja. Razumeti odakle to dolazi. Empatija može da pomogne. Sresti se sa drugim bićem. Istinski. Slušati. Ćutati. Ne odgovarati odmah. Prvo razumeti. Na taj način otvaramo mogućnost da i sebe vidimo drugačije.  Ali to je proces. Celoživotni. Naravno nije to jedino što možemo da uradimo. Sve prethodno što sam pisala doprinosi i sagledavanju onoga što je dobro. Pre svega usporavanje i zagledavanje. Stavljanje u zagradu predubeđenja sa kojima ulazimo u kontakt sa svetom.

ŠTA SU NAM RESURSI

Postoji (nadam se i verujem) jedan deo nas koji je večan, božanski ako hoćete, Jung ga zove Self, možemo da ga zovemo mudri mentor, božansko u nama, svedok, kako god – deo koji nije ranjen, koji je nematerijalan pa ga ne dotiču ružni aspekti života koji živimo. I taj deo može da podnese istinu. Ne namećem religiju ili duhovnost, ali meni je ovo resurs, pa samo ukazujem na tu mogućnost. Svako treba da identifikuje svoje resurse.

Resurs su nam i drugi ljudi. Drugi su naše ogledalo i sve što nam se dešava u međuljudskim odnosima u službi je samospoznaje. Imamo urođenu potrebu da se povezujemo i to je zastrašujuće ako smo „usamljena ostrva“, ali isto tako i predivno čim srce počne da se „otapa“.

Usporavanje nam možda nije socijalno najpropagiraniji način življenja, ali zapravo nam je vrlo prirodan. Možda ćemo u početku imati veliki otpor prema tom novom načinu bivstovanja, međutim utešno je to da nam je to prirodno, iako treba ponovo da ga naučimo jer smo zaboravili kako samo da budemo. Nije lako. Isto proces. Celoživotni. Ali tu je. Resurs postoji. Svi ga imamo.

I najvažniji resurs – nalik na ovaj prethodno opisani. Život sam usmeren je na našu individuaciju, na proširenje svesti. Pa čak i da se opiremo tome, to se dešava samo od sebe. Već je tu. Samo treba da uđemo u taj voz. A on će da vozi bez obzira na to da li smo mi ušli ili ne.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Iskrenost prema sebi

ART TERAPIJSKA RADIONICA

Pomoću ekspresivne art terapije – dakle koristeći sve što nam je na raspolaganju (telo, pokret, pisanje, dijalog, pravljenje umetničkog dela…) zapitaćemo se iznova i iznova i ostati zapitani dovoljno dugo istražujući kroz sve te modalitete:

Šta je moja istina? Koja je moja istina?

Priznati ono što jeste. I prihvatiti – tako što ćemo čuti glas onog dela nas koji može da obuhvati celu istinu jer ne podleže traumama niti svetovnim uverenjima.

  • Nije potrebno umetničko iskustvo ili talenat
  • subota 13.11. 17-20h
  • Može i uživo i online – po želji
  • Cena 3000 rsd, za prijave do 7.11. 2500 rsd // uplata na račun poslaću vam u mejlu kad se prijavite
  • Materijal obezbeđen (ukoliko ste uživo)
  • Lokacija: yoga prostor na Voždovcu (Siva stena 10) ili Zoom
  • Vodi: Mina Miljković- psiholog, praktičarka art terapije, na edukaciji iz geštalt terapije

Korisni linkovi

Više o meni naći ćeš na stranici

A šta je ekspresivna art terapija – pogledaj ovde

Malo više o art terapijskim radionicama

INFO I PRIJAVE:

radionice@leela.rs

060 329 34 84