Dunja

Živela je u selu daleko od svih većih gradova. I selo ko selo – imalo je svoje načine. Ona nije imala nikoga i niko nije znao njeno pravo ime, ako ga je ikada i imala. Odrasla je u sirotištu i nije htela da bude nikome na teretu pa nikad nije insistirala na tome da treba da ima ime. Nazivali su je raznim nadimcima, ali ne iz namere da joj naude, već samo nesvesni činjenice da podržavaju njenu nepostojanost. 

Zatrudnela je neudana, ali selo je nije odbacilo. Kako je zatrudnela niko nije znao – da li svojom voljom ili nesrećnim slučajem ni mi nikad nećemo saznati. Nije bila pričljiva, ali seljanima to nije bilo važno – bila je član njihove zajednice, a zajednica je svetinja. Svi su joj pomagali. Bila je tiha i povučena. Nije se suprotstavljala njihovim načinima.

Osećala je da nosi devojčicu i nadenula joj ime – Dunja.

Porođaj je bio težak i Dunja se rodila mrtva, a selo je i tada imalo svoje načine. Vrištala je da joj dozvole da vidi bebu, ali oni su je brže bolje odneli i sahranili po svojim običajima.  Da ne čuje zlo i ne padne kletva. Porođena žena je po prvi put imala jasnu viziju koja se razlikovala od seoskih običaja. Želela je devojčicu da sahrani sa darovima. Nisu joj dozvolili, a ona nije imala snage da se bori. Srce joj je prepuklo, a razum se pomutio.

Neko vreme je pokušavala da se pomiri sa svojom novom realnošću. I ranije je bila povučena, ali sada je izlazila samo jako retko, strahujući da će i drugi čuti njene glasove. Nije više mogla da se opire. Iskrala se u toku noći, otišla na detetov grob i golim rukama kopala kao da je đavo ušao u nju. Ukrala je malu lobanju i pobegla iz sela. Nastanila se u napuštenoj kolibi na poljani iza seoskih imanja.

Glasovi su postajali sve glasniji. Znala je negde da ona više nema pravo na svoj život i da je sada u njihovoj službi. Od mlade devojke za kratko vreme postala je mršava starica. Nedostatak mesa na kostima nadoknađivala je ritama. Preko svih tih slojeva nosila je i stari čobanski prsluk koji je pronašla u kolibi. Malu lobanju je privezala za štap koji je nosila svuda sa sobom. Nije osedela, kosa joj je ostala nepromenjena – crna i sjajna, kao jedini podsetnik na njen prošli život.

Glasovi su bili jasni u pogledu njenih zadataka. Neko vreme je sve obavljala sama, ali je ubrzo zanemoćala i pronašla momka iz sirotišta u kome je odrasla da joj tu i tamo nešto učini. Kako ga je plaćala ili ubedila da čini što mu se kaže niko nikada nije saznao. Kada god bi neko dete u selu umrlo, siroti momak i starica odlazili bi na groblje, ona bi mu naložila da otkopa maleni kovčeg. Momak bi negodujući pristao. Velika je bila snaga njene namere. Uzela bi dečji leš u ruke, nešto promrmljala i potom ga vratila u kovčeg, ali ovaj put onako kako je smatrala da je jedino ispravno – sa darovima. Pripremila bi smotuljak za svako mrtvo dete: u komad bele tkanine umotala bi šaku raži, nekoliko lešnika u ljusci, šljive i komad voska. Zavežljaj bi spustila u kovčeg i naložila momku da ga ponovo zakopa.

Kada su u selu primetili njeno delovanje pokušavali su da je spreče. Prvo pregovorima i pretnjama, a potom se pojavila nekolicina „heroja“ koji bi se upustili u lov na vešticu. Nikada joj ne bi prišli ni blizu. Priroda bi ih sahranila daleko od njene kolibe. Najčudnije nesreće su se dešavale sve dok više nije bilo heroja koji bi se odvažio na takav pohod.

Selo je bilo nemoćno – isto kao i ona mlada žena čije su mrtvorođenče sahranili po svojoj savesti. Jer sve drugo bilo bi bizarno. Još jedna takva bizarnost ukazala se ne samo na teritoriji tog sela, već i šire. Pojedina deca bi u nekoj dobi, koje je variralo od deteta do deteta, osećala poriv da posete staricu i odnesu joj na dar vreću pirinča. Roditelji su se suprotstavljali tom nagonu, i ne samo roditelji već i cela zajednica. Ali glasovi su bivali sve jači i deca bi bežala od kuće sa jasnom misijom da posete staricu i odnesu joj darove. Odmah potom bi se vraćala kući živa, zdrava i nepovređena.

Kako je vreme prolazilo pojavila se izvesna tendencija da deca koja posete staricu razvijaju najrazličitije talente. Roditelji su počeli da dobrovoljno šalju decu starici sa vrećom pirinča u rukama, ali stvari ipak ne funkcionišu tako. Samo ona deca koja bi sama osetila zov te posete razvijala bi specifične talente. Selo više nije bilo homogeno. Razlike su stvorile jaz među seljanima. Darovita deca postala su blagoslov i kletva za miran seoski život. Selo više nije bilo ujedinjeno oko svojih načina.

Vreće pirinča koje bi dobila na poklon zakopavala bi okolo kolibe. Poljana je bila prazna sve dok iz svake zakopane vreće pirinča nije izraslo po jedno drvo dunje. Koliba se posle kratkog vremena našla u voćnjaku, mada je zbog neurednog sađenja sve više ličilo na šumu dunje. Svako dete bi sada dobilo na dar jedan plod dunje. Kako deca koju je ispraćala na onaj svet, tako i deca koju je ispraćala u ovaj. Te dunje nikada nisu trulile. Ostajale bi u porodici generacijama kao podsetnik na poreklo dara.

Prolazile su godine i svi staričini savremenici bili su već odavno pokopani. Niko više nije znao koliko bi mogla da ima godina, ali već odavno im se činila besmrtna. Niko više nije znao istinu o njenom poreklu jer je svaki pripovedač podlegavši čarima umetničke slobode kitio njenu životnu priču najrazličitijim detaljima i bizarnostima koje ni najluđi njeni glasovi ne bi izrekli.

Sve dok starici u posetu nije došla sićušna devojčica crne kose. Bila je mlađa od sve dece koja su ikada posetila staricu. Sićušna i tanka – delovalo je gotovo nemoguće da je uspela da prepešači toliki put a da se ne slomi kao grančica. „Kako se zoveš devojčice?“ – upita starica. „Dunja“ – odgovori devojčica. U tišini razmenile su darove. Devojčica se vratila u selo još lakše i brže nego što došla ovamo. A starica pričeka da joj devojčica izmakne iz vida i uputi se i ona ka selu. Stigla je nakon nekoliko sati do seoskog groblja. Već je bio mrak i nigde nije bilo nikoga. Znala je šta joj je činiti. Odvezala je malenu lobanju sa štapa i zakopala je na Dunjin grob. Legla je na vlažnu zemlju i zaspala.

Seljani su je ujutru našli mrtvu. Celim selom, a i šire odzvanjalo je kao eho: „Odmorila se.“

Odmorila se.

2 Replies to “Dunja”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *