Moja priča o gitari

Kada sam bila mala, negde u prvom razredu osnovne poželela sam da sviram gitaru. Nisam baš znala zašto, imali smo neku gitaru u kući i uvek mi je to delovalo kul. Mogla sam sebe da zamislim kako jednog dana sviram nešto za društvo.

Ali avaj. Primili su mene u muzičku školu, ali ne znam kako, verovatno preko veze, pošto ja tada nisam baš kontala kako da ponovim tonove na prijemnom. Ritam mi je bio super.

Odvratno mi je bilo u muzičkoj. Profesor gitare me nije šljivio 2% a profesorka solfeđa me gledala kao da sam govno. Mučila sam se i izdržala svega 6 meseci. Posle sam imala privatne časove i baš lepo sam napredovala. Imala sam i privatne časove solfeđa i moj sluh je napredovao. Počela sam da ponavljam tonove tačno.

U nekom trenutku su mi rekli da sam spremna da položim vanredno ispite u muzičkoj. Kako sam to čula prestala sam da idem na časove. Iskreno i dok sam išla na časove nisam baš preterano uživala. Sve mi je to bilo previše ozbiljno i previše dosadno. A u mojoj kući nije bilo muzičara i nisam imala kontakt sa time van tih „školskih“ okvira.

Godinama posle više nisam svirala. Osim ksilofon i triangl na priredbama u školi. Primili su me i u hor. Pa su me onda izbacili iz hora. Bolelo je. Moja tadašnja dobra drugarica išla je u muzičku i svirala klavir. Svaki put kad bih nešto zapevala ona bi se mrštila.

I vremenom ja sam prestala i da pevam. Ni za svoju dušu. Nikako.

Mnogo mnogo godina je prošlo od tada. A ja sam ostala sa tom željom da pevam i sviram koju sam negde sahranila. Povremeno bih ponovo pokušavala da prosviram. Ali to su neke čudne blokade, kao da mi neka sila iznutra ne dozvoljava da napredujem, kao da imam bag iznutra koji prosto ne da. Nije išlo. Jednostavno nisam kapirala kako ta muzika funkcioniše.

U nekom trenutku sam uzela malo časova pevanja. I šta se desilo? Kako pustim glas tako se rasplačem. A šta su bile te suze? Nešto sve pomešano da budem iskrena. Neki bol stari bol, ali i sreća što čujem svoj glas što on izlazi, taj osećaj…ma sve…

I trebalo mi je vremena da počnem i da sviram. I odlučila sam da sviram. I počela sam 5 minuta dnevno. I tako neko vreme trudila sam se svaki dan po malo. I znate šta se desilo? Nešto se odčepilo 🙂 Prosvirala sam. I propevala sam.

Sad to uglavnom radim sama, uveče, za svoju dušu. I više nije 5 minuta. Sada traje celo veče zato što je to moje veče. Ne zvuči to baš najbolje. Ali nije ni loše, nekad budem i baš zadovoljna. Samo mi više nije bitno. Jer kad nešto mnogo voliš da radiš – bole te đoka da budeš najbolji, bitno ti je samo da to radiš.

3 Replies to “Moja priča o gitari”

  1. <3 Hvala ti što nisi odustala. Baš mi je legla autentična emocija i mirno, iskreno pevanje, lep glas. Uživaj beskonačno i samo napred. <3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *