Nekoliko reči o aktivnoj imaginaciji

Iako sam na edukaciji iz Geštalt terapije ove godine sam išla na jungijansku analizu, onako – za svoju dušu. Većinu seansi smo se bavili analizom mojih snova. Držala sam svesku pored kreveta i redovno zapisivala snove da bismo imali materijal za rad. Nekada bi ta analiza rezultirala prilično jasnim uvidom. Najčešće ne. Najčešće bih ostala sa nekim maglovitim razumevanjem dinamike svog unutrašnjeg sveta. I to je zapravo bilo dovoljno. Naučila sam da je dovoljno baviti se unutrašnjim svetom. Kognitivni uvidi su super, ali oni zapravo predstavljaju oskrnavljenu verziju beskonačnog znanja kolektivnog nesvesnog. Mesecima su se skupljala ta maglovita razumevanja koja bi se ponekad složila u neku smislenu spoznaju, ali ono što se paralelno dešavalo – postajalo mi je bolje u životu, ne samo sa aspekta Persone i onoga što se dešava spolja, mada i tu ima promena, već prevashodno iznutra.

Aktivna imaginacija predstavlja interakciju ega i slika unutrašnjeg sveta.

Dakle – analiza snova je jedan vid aktivne imaginacije. Zatim – stvaranje umetnosti ili bilo čega što na to liči, ali smo uslovljeni tako da to ne smemo nazvati umetnošću; unutrašnji dijalog sa stanovnicima našeg „unutrašnjeg pozorišta“, bilo da je nečujan, zapisan ili glasno verbalizovan; ekspresivna art terapija je vrlo često vid aktivne imaginacije, ako ne i uvek; razni drugi psihoterapijski pravci takođe imaju ove elemente; pišući dnevnik na određen način možemo biti u aktivnoj imaginaciji; glumac koji se priprema za ulogu i tako dalje i tako dalje.

Šta je ego?

U ovom značenju ego je prosto svesni i funkcionalni deo naše ličnosti, naša ego svest, individualna svest, svakodnevni funkcionalni deo nas.

Šta su slike unutrašnjeg sveta?

To mogu biti slike koje vam se pojavljuju u snovima, zatim ako o nečemu razmišljate – te slike koje vam se smenjuju u mislima, to nije realnost, to je vaša imaginacija, dakle i kada liče na stvarne ljude i događaje – dok ih vrtite po glavi one su slike vašeg unutrašnjeg sveta; zatim ako pomislite čega sam sada svestan/na ili se bavite nekim raspoloženjem, osećanjima ili osećajima koja se nameću a ne znate otkud, pa vam se nešto pojavi u svesti to je to, svi glasovi koje imate u glavi, koji vas kritikuju ili bodre; i naravno – sve ono što nastaje u kreativnom procesu i igri sa umetničkim modalitetima, sve što liči na umetnost a vi ste kreirali, sve su to slike unutrašnjeg sveta.

Unutrašnji svet može da nam se otkrije i u vidu projekcija, samo je njih teže primetiti. To je kada nam se neko sviđa ili kada nam se neko ne sviđa. Uporno nas nešto trigeruje. Neko nas fatalno privlači. Nervira nas partner do neizdrživosti. Živcira nas. Nekoga prosto obožavamo. Možda biti simpatija ili neka javna ličnost na primer.

Aktivna imaginacija u užem smislu

Aktivna imaginacija u užem smislu je način rada na sebi, kroz rad na podsvesti, koji je identifikovao Karl Gustav Jung. Predstavlja interakciju sa slikama – fokusiranje na sliku, glas ili figuru našeg nesvesnog i interakciju sa njom. Ego odnosno svesni funkcionalni „ja“ je jedan od učesnika. Ego je taj koji interaguje sa unutrašnjim svetom.

Aktivna imaginacija je relativno bezopasna, ali može biti neprijatna i zastrašujuća ukoliko ste bliže psihotičnom spektru u smislu da ego nije dovoljno jak, a podsvest samo što ne „iscuri“ napolje. Tu se ipak savetuje da se ne poigrava s ovim preterano samostalno već sa terapeutom, duhovnim učiteljem ili nekim drugim ko nam pomaže na sličan način.

San može biti polazna tačka za aktivnu imaginaciju, ali može na primer i fantazija. E sad, svi misle da je u pitanju neka seksualna fantazija ili neka druga želja. Ali ne mora biti. Fantazija može biti bilo koji unutrašnji događaj koji nas proganja. Na primer, puno žena i ne samo žena koje poznajem imaju taj glas unutrašnjeg kritičara/ke koji ih progoni. Može se krenuti od toga. To je isto vrsta fantazije. Bilo koji strah uobličen u neku pričicu ili glas.

Šta dalje raditi sa tim i zašto?

Odgovor na pitanje kako za mene je mnogo lak, ali mogu da razumem da je ovo potpuno zbunjujuća metoda. Potrebno je aktivirati slike podsvesti i ego treba da bude učesnik. Ukoliko je san u pitanju, možemo ga na primer zapisati i na javi u dnevniku dopisati kraj, da vidimo gde nas vodi.

Kada su seksualne fantazije u pitanju, a na primer u vezi smo ili braku i ne želimo baš da učinimo prevaru i odigramo fantaziju u realnom životu (acting out) – aktivna imaginacija može da bude naš spas od destrukcije odnosa koji smo dugo godina gradili.

Dobro je možda raditi ovo u pisanoj formi jer pisanje jača ego i omogućava nam da se te slike ili glasovi ne rasprše nego da možemo da stvarno vidimo šta kažu. Prvo ih zabeležimo, takođe beležimo njihove promene, i aktiviramo se u nekoj vrsti dijaloga sa njima.

Ja na primer, zapišem glasove unutrašnjeg kritičara onda zamišljam kako on izgleda, nekada je sudija, u poslednje vreme sve više džangrizavi ogorčeni starac. Onda nekad na primer napišem pesmu iz njegove perspektive, šta bi mi rekao u pesmi, evo: Nisi dovoljno dobra, svi tvoji tvoji napori su uzaludni, mali crve, debela ženo i slično. Govori glasom Toma Waitsa, ogorčen jer nikada ništa u životu nije uradio jer se plašio šta će drugi reći. Sopstvene projekcije plašile su ga do srži i proćerdao je život. Živeo je bez strasti, nikada nije posegnuo za onim što je stvarno želeo. Godine su prošle i sada star, promukao od ogorčenosti, duvana i alkohola, sedi u zadimljenom dnevnom boravku, u uglu je klavir za koji nije seo godinama, fotografija bivše ljubavi koju je izgubio kao i sve što je ikada voleo, zavaljen u zelenu fotelju, sa spaljenim rupama od cigare, peva svoj bluz upućen meni: „Not good enough you little worm you fat lady…all your efforts will be usefull and you know its cause of daddy…“

Ima puno načina da se aktivna imaginacija sprovede. Sve što radimo u ekspresivnoj art terapiji u smislu aktivacije umetničkog dela predstavlja neki vid aktivne imaginacije kome tu svedoči terapeut ili praktičar što je stimulativno jer ovo sve je teško čoveku da radi sam. Pre svega jer nemamo samodisciplinu introspekcije. Uče nas da se bavimo spoljašnjim svetom, a niko nas ne uči da se bavimo unutrašnjim. Štaviše unutrašnji svet se podcenjuje, čak i stigmatizuje.

E sad – zašto?

Kada se ne bavimo svojim unutrašnjim svetom to ne umanjuje njegov značaj. Podsvest je i dalje tu i upravlja našim životom na nevidljive načine. Bavljenjem samo te načine osvešćujemo. To za posledicu može da ima psihološku dobrobit u smislu da živimo svesnije, mirnije, sa manje neurotičnih simptoma, sa više prihvatanja i saosećanja za sebe, više razumevanja za druge, prosto živimo sa više lakoće, sa osećajem smisla, dubine, svrhe. Pravimo manje gluposti, bolje odluke, nismo impulsivni, manje reagujemo, manje se nerviramo itd.

Svi glasovi kojima ne odgovorimo imaju tendenciju da nas zaposednu jer ih nismo diferencirali, ne znamo šta je ego, šta su glasovi kritičara, šta su glasovi mentora na primer. Imamo utisak da smo to sve mi. U neku ruku i jesmo, ali dobro je diferencirati ih. Jer onda sve ono što spada pod „hoću da prihvatim sebe, hoću da volim sebe, hoću da se sviđam sebi, neću sebe više da sabotiram“ i slično postaje moguće.

I delovi podsvesti koje ne poznajemo i ne prihvatamo imaju tendenciju da nam se dešavaju spolja – kroz ljude i događaje.

Jung je rekao da ako ne učinimo podsvest svesnom ona će upravljati našim životom i mi ćemo to zvati sudbina. I tu je sve rečeno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *