Tuga kao takva

Juče sam imala zanimljivo iskustvo. Došla sam na seansu a nisam imala temu. Terapeutkinja je rekla da se uzemljim i centriram. Povela me je kroz malu telesnu sekvencu kako bismo to postigle. Centriranje je rodilo temu u mojoj svesti.

Već dugo vremena sam svesna svog bežanja od onoga što jeste. To je mehanizam koji sam davno razvila i još uvek radi. Nekad možda u moju korist. Većinu vremena na moju štetu. Nekada mi je omogućavao da preživim kada je moja emocionalna realnost bila previše za mene. Sada mi smeta. Upliće se moj osećaj života i moj posao. Čini me bržom i površnijom nego što želim da budem. Ranije je to bilo mnogo intenzivnije – toliko da nisam osećala da živim svoj život, kao sam odrađivala svoj život. I dan danas imam taj osećaj samo je mnogo manjeg intenziteta, a danas imam i brdo aktivnosti u kojima sam prisutna i osećam flow, u odnosu na to nekad.

Ta moja disocijacija ili bežanje od onoga što jeste manifestuje se tako što nisam u potpunosti prisutna i svesna onoga što se dešava ovde i sada. Prosto se distanciram od iskustva. Činjenje. Mnogo činjenja. Malo bivanja. Površno prisustvo. Mnogo aktivnosti. Odluke. Promene. Pre nego što dam sebi dovoljno vremena da posedim sa onim što jeste, pa naknadno vidim šta ću. Delanje u spoljnom svetu. Brzina spoljnog sveta. Nestrpljenje da delanje u unutrašnjem svetu odradi svoje. Jer taj svet je mnogo sporiji.

Kada sam izložila svoju temu dobila sam predlog da probamo jednu tehniku usporavanja. Trebalo je možda manje od minuta da me ta „glupa“ spora stvar rasplače. Postala sam svesna tuge. Ona je prisutna. Tuga kao takva. Pojavila se samo emocija na nivou senzacija u telu. Tek malo kasnije i misao o tatinoj smrti. Nedostajanje. Znala sam da je ta tuga šira i dublja od njegove smrti. Terapeutkinja je sugerisala da ne pokušavam da odgurnem tugu. Ono što ona u tom trenutku nije znala, a ja sam joj naknadno rekla je da ni ne želim da je odgurnem. Lepa mi je. Prija mi. Sviđa mi se. Uzemljuje me. Povezuje me sa mojim precima. Sa mojim tatom. Sa prolaznošću. Sa smrću. Sa zemljom. Ta tuga nije kao nekada neke tuge koje su mi bile previše. Ova sada je dozirana. Ona je tako taman. Tako moja. Tako slatka. Osetila sam generacije i generacije svojih predaka koji se nisu voleli, koji su se povređivali, koji su grešili, jedni o druge se ogrešili, kao ljudi, jer su bili u ratu, u logoru, odsečeni od bola. Razboleli su se. Umrli su. Njihove tuge sahranili smo sa njima jer su sa svojim disocijacijama koje su im pomagale da prežive odživeli svoje. Najbolje što su mogli. Baš kao i ja.

Osećala sam se živom. Pojavila se svest o polarnosti. Kontakt sa smrću me je oživeo.

Seansa se nastavila, ali o drugim segmentima nekom drugom prilikom.

Jutros sam se ponovo usporila. I ponovo rasplakala. I ponovo rekla tati koliko mi nedostaje. Dugo godina mi je teško da prizovem njegov lik. Jutros se spontano pojavio. Posmatrala sam zavesu kroz koju je ulazilo sunce. I u toj svetlosti mogla sam jasno da vidim njegov blaženi smešak. Ko ga je poznavao zna taj smešak. Nastavila sam kroz dan sa svojom tugom. Kao takvom. Svesna da moja anksioznost i potreba da stalno nešto radim iza sebe nemaju nešto strašno što ja ne mogu da podnesem. Već nju. A ja je volim. Volim osećaj koji mi pravi. Volim osećaj da sam pustila korenje. I da ne mogu sad više brzo da se pomeram. Volim osećaj da nisam super-žena, da sam umorna i da sam sve radila najbolje što sam mogla, a sada je okej da smanjim očekivanja. Jer sam tužna. A tuga voli sporo. I duša voli sporo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *