„Ali ti uopšte nisi debela“ – većina ljudi sa bulimijom ima normalnu telesnu težinu

Ovo je jedan od najtežih tekstova koje sam ikada pisala. Iako sam već dugo vremena dobro samo prisećanje na jedan debeo komad mog života koji je bio obeležen bulimijom izaziva mi grčenje u stomaku.

Uvek sam bila malkice buckica. Jer sam se od detinjstva smirivala hranom. Znala sam da to nije okej i bilo me je sramota, ali nije bilo baš preterano važno. Imala sam ja i drugih osećanja neadekvatnosti. I bila sam mala na kraju krajeva. Nije bilo preterano važno da li imam uzak struk.

E u pubertetu to je postalo problem. Da nisam počela da držim dijete možda bi moj poremećaj ishrane ostao u okvirima emocionalnog prejedanja nevelikog obima. Međutim počelo je sve po redu, kao u svim spiskovima simptoma (dijete, prejedanje, zloupotreba laksativa, povraćanje, izgladljivanje i tako u krug).

Bulimiju karakteriše zaokupljenost težinom i telesnim izgledom, sklonost da sebe definiše prema toma šta je pojela i kako to navodno utiče na njen izgled. Hrana koja služi za prejedanje je obično visoko kalorična, slatka, i može brzo da se pojede. Često se jede u tajnosti. Jedan čin prejedanja prestaje ili odlaskom na spavanje, ili ponestane hrane, ili bolom u stomaku, često povraćanjem. Povraćanje i zloupotreba laksativa pojačavaju prejedanje jer otklanjaju nelagodu koja nastaje. Bitno je znati da većina ljudi sa ovim poremećajem ima normalnu telesnu težinu, i to su uglavnom one žene kojima govorite: „Ali ti uopšte nisi debela“. Nikada stvar nije bila u tome. Gledano dugoročno smenjuju se periodi gojaznosti, držanja dijete, anoreksičnih epizoda pre nego što se razvije poremećaj. Ide u paketu sa depresivnim raspoloženjem koje nije uvek dovoljno izraženo da zasluži dijagnozu, mada ponekad jeste i podrazumeva i rizik od samoubistva. Nekad se kombinuje korišćenje nekih supstanci kao što su alkohol i lekovi.

Period gimnazije i fakulteta za mene bili su pakao. Spolja je većina ljudi mislila da ja živim relativno normalno. Ja sam živela svoj intimni pakao. Posebno u gimnaziji. Neću vam prepričavati taj pakao jer ko ima ovaj problem zna o čemu pričam, a ko nema nije ni relevatno u ovom trenutku.

Hoću da ovaj tekst bude priča o isceljenju. I ono nije bilo linearno kao što ništa u mom životu nikada i nije bilo linearno.

Evo šta je za mene bilo značajno…

Ako vas zanima šta sam od metoda koristila, mislim da je važno da naglasim da nisam nikada bila na adekvatan način profesionalno zbrinuta i da sam na kraju kumulativnim delovanjem različitih stvari došla do nekog exita. Sigurna sam da postoje efikasnije priče o isceljenju. Moja prosto nije bila takva. Išla sam na psihoterapiju i to gomilu različitih pravaca. Studirala sam psihologiju i shvatila da teorijsko znanje neće rešiti nijedan moj psihički problem. Okretala sam se duhovnim praksama, terapeutima, alternativcima, i naravno – povremeno bih zalutala kod nekih pogrešnih i loših ljudi, dakle – pazite dobro šta radite i kome se obraćate za pomoć posebno kada ste očajni zbog nekog psihičkog problema.

A sad šta je za mene bilo značajno.

Naučila sam da imenujem svoje emocije, da ih osetim, prepoznam i imenujem. Da, to zvuči baš glupo ali ja to nisam znala ranije. Bila sam odsečena od sebe i svojih osećanja. Dugo je moj emotivni život za mene bio previše, nisam imala sposobnost da se regulišem.

Razvijala sam telesnu svesnost i počela da primam informacije iz svog tela, da mi one ne budu previše već orijentir u životu.

Neke od stvari koje sam radila (joga, ples i telesna psihoterapija) pomogle su mi da neka osećanja prosto izbacim napolje, da ih evakuišem iz tela, naučila sam da izbacujem umesto da samo ubacujem nešto u sebe. U nekim periodima tog procesa sam spolja gledano bila previše emotivna i previše na spolja, i prosto – previše. Ali tek nakon toga sam naučila da regulišem i sadržim svoja osećanja.

Bilo je nekih specifičnih aspekata moje psihoterapije o kojima sada ne bih dugo pisala, ali ću samo nagovestiti. Bitno je bilo pitanje toga gde je moja koža, da li ona može beskonačno da se raširi, koliko je debela, da li postoji, da li je maglovita. Jasno vam je da je to pitanje granica. Druga specifična telesna stvar je oralna, to je bilo vezano za griženje i sisanje, gutanje, asimilaciju, mogućnost da se nahranim, bes (opet pitanje granica) i potrebitost – da li imam pravo da budem besna na nekog ko mi je od životne važnosti?

Razvijala sam samodisciplinu. Vremenom je potreba za „lošom hranom“ ili previše hrane utihnula, ali dok se to nije desilo morala sam da imam neku samodisciplinu. I ta disciplina je uključivala i to da ja ne smem da držim dijetu, da ja sebi ne mogu da dozvolim više da preterujem u svojim nastojanjima da budem mršava, isto kao što je uključivala i brigu o tome da na primer ne jedem puno šećera i brašna.

Puno mi je pomoglo pisanje – pisanje dnevnika i adekvatna osoba uz mene da prosto pričam. Izbacivala bih na papir ogromne količine sadržaja. Suzdržavala sam se od toga da žderem, ali onda je taj unutrašnji užas koji bih umirivala hranom morao nekako da se hendla. Ono što je pomagalo je papir i kontakt. Neko bi bio tu za mene da prosto pričamo, da bude tu, da me sasluša bez ideje da mi pomogne, ili me posavetuje ne daj bože, samo kontakt je bio dovoljan, samo prisutnost.

Kasnije sam izgradila bolji odnos sa svojim unutrašnjim svetom i život je postao nekako manje mračan. To je dosta pomoglo da crne rupe u koje bih upadala ne budu više samo crne rupe. Shvatila sam šta želim u životu, čime da se bavim, kakve ljude oko sebe želim, gde se uklapam, da nisam pala s Marsa, da postoje okruženja kojima ja pripadam, da postoje ljudi slični meni sa kojima mogu da izgradim odnos koji leči. Važno mi je bilo da naučim da izrazim sebe, da imam pravo na svoje potrebe, da imam pravo na zadovoljenje, da nisam sebična, preglasna, da nisam previše, da nisam razmažena, da imam pravo na svoj narcizam, na egzibicionizam, da imam pravo da budem viđena i da adekvatno okruženje to zapravo može da podrži. Imam pravo na zadovoljstvo i zadovoljenje svojih potreba – nikoga time ne ugrožavam.

Svesnost, svesnost, svesnost. Geštalt terapija se bazira da ovoj ideji. I zaista – svesnost je nešto što svaki užas pretvara u ono što zaista jeste – suma nekih raznih stvari koje su sve podnošljive. Teško mi je da vam opišem na koji način mi je ovo pomoglo, ali zaista jeste. Sada se stalno pitam šta je prisutno, kako sam, gde sam, šta je realno, šta je iz prošlosti, šta je na nivou senzacije, svakakva neka pitanja koja gotovo automatski sebi postavljam i odgovaram i to reguliše moje neprijatne senzacije.

Usporavanje. U brzini i pokušaju da budeš što efikasnija, lepa, uspešna i na svaki drugi način dobra za druge odvlači od onog jedinog što je za nas suštinski važno – čekaj, stani, jedno po jedno, i procesiranje, procesiranje, procesiranje. Ja sada nisam najefikasnija osoba na svetu i ni ne želim da budem. Kada radim radim i vredna sam i brza, ali između toga su gomile vremenskih perioda koji su samo za mene, da vidim ja gde sam, šta sam i šta mi je zaista važno.

Shvatila sam da postoji sličnost između mog pristupa hrani i drugih stvari u životu. Ti ekstremi prejedanje-izgladnjivanje ispoljavali su se i na druge načine. Isto tako bih pristupala na primer i partnerskim odnosima i poslu i treningu, ili sve ili ništa. Ne bih imala osećaj onoga – a koliko je MENI potrebno, šta je ZA MENE dobro, gde je MOJ optimum, koja je MOJA mera. I pored toga što hrani danas pristupam drugačije, neke od ovih tendencija da uzmem previše, a onda odbacim sve i dalje su prisutne u drugim segmentima mog života.

Razumevanje uzroka ne bi dovodilo do promene u mom funkcionisanju. Nije loše bilo nekad se podsetiti nekih porodičnih obrazaca i slično, i to je deo procesa, i deo je moje današnje pameti, ali nije bilo ključno za moj odnos prema životu ili hrani.

Ja sam svojevremeno htela samo da se rastosiljam simptoma. Sada mi je jasno da su oni bili tu da mi pomognu da upoznam sebe, da postanem bolji čovek, da budem mudrija, i na kraju krajeva nije ni bitno – karte su tako podeljene, neko je dobio nešto drugo, ja sam dobila bulimiju da rešim. Ali sećam se tada kako nikako nisam kapirala šta treba da radim. Trebalo je da usporim i da rešavam svoj psihički problem. A ja sam htela sve odjednom – i dečka, i super telo, i akadmski uspeh i karijeru, i da budem posebna i interesantna, i dobar prijatelj, da me vole, da mi se dive, a iznutra – trula, raspadala sam se, nisam se nahranila kako treba. Zato je najbolje usporiti, sesti sa sobom i smanjiti očekivanja, pa polako jedno po jedno. Ja to nisam znala i čak i ovako uspelo mi je, ali bilo je stvarno preteško.

Danas to otprilike ovako izgleda. Svakodnevno sam posvećena svom mentalnom zdravlju i duhovnoj higijeni. Imam razvijenu samodisciplinu kad je to u pitanju. Svakodnevno radim jogu i vežbe snage. Ponekad plivam ili trčim, zavisno od perioda, ali poenta je – imam svakodnevnu fizičku aktivnost. Jogu ne bih nazvala samo fizičkom aktivnošću, evo zašto – postoje neke asane koje radim koje mi eliminišu tenziju iz određenih delova tela i onda nemam osećaj težine koji bih ranije tumačila kao osećaj debljine, što je u mom slučaju mnogo važno. Idem redovno na psihoterapiju i profesionalno sam se tu pronašla pa je bavljenje unutrašnjim svetom mojim ili tuđim postalo moja najveća strast. A to mi omogućava da ne dođem u situaciju da gasim požar, jer stalno nešto radim na sebi i imam kontinuitet procesa. Što se ishrane tiče – šećer ne držim u kući. Ponekad pojedem nešto slatko, ali nemam zalihe. Jedem onda kad sam gladna, nemam redovne obroke, jedem 1-2 dnevno kada sam gladna. Mnogo mi je život lakši kada se ne bavim preterano hranom. Moje navike nisu ono što bi se preporučilo i još uvek odražavaju bulimične tendencije. Ja sam toga svesna, ali ovo je moj život, i imam već toliko iskustva sa ovim poremećajem da mogu da biram šta ću i kako ću. U nekim periodima jedem meso, u nekima ne, zavisi kako se kada osećam. Gotovo nikad ne kupujem meso i sama ga ne spremam. Nikoga ne osuđujem samo delim o svojim navikama. Nisam ni ja skroz vege, nego ne znam šta sam. Izbegavam testo i slatko, ali nisam isključiva. Već dugo imam stabilnu telesnu težinu. Svaki dan meditiram i pišem dnevnik. I svakodnevno učim nove stvari o funkcionisanju ljudske psihe.

I šta je još važno da kažem? I dan danas se uzemljujem i smirujem tako što jedem, ali sebe ne prekorevam zbog toga. To nisu nenormalne količine, ne izazivam sebi bol u stomaku, ne povraćam i ne koristim laksative. Prosto nekad uživam u tome da pojedem comfort food i to je to. Vrlo često je izbor namirnica zapravo jako zdrav. Nema razloga za paniku. Ponekad osećam krivicu kada pojedem više nego što je to uobičajeno. I to je normalno.

Bulimija je deo načina na koji sam naučila da živim. Radim na tome da se ti automatski obrasci rastvore i da živim autentično ali to ide polako. Ja sam njenog prisustva stalno svesna. Život mi je i pored toga dosta dobar. Ona je jedan deo mene, ali me ne definiše. Ne mislim da sam manje vredna ili bolesna, prosto sam imala ili imam to iskustvo. I na taj način se odnosim prema bilo kom drugom sindromu – to su naša iskustva. I tu su da nešto naučimo. I to je nekada stvarno preteško.

3 Replies to “„Ali ti uopšte nisi debela“ – većina ljudi sa bulimijom ima normalnu telesnu težinu”

  1. Citajuci razne tekstove na ovu temu ovo je prvi na koji sam naisla i sa cijim sadrzajem u potpunosti mogu da se povezem. Budi u meni saosecanje, ali je ujedno inspiracija i podsetnik da je put ka autenticnom sebi tezak i nagradjujuc kada uvidimo da sva ona mesta u nama koja smo hranom zabasurivali i sa kojima nismo hteli da se suocimo, mesta nevidjenog potencijala. Veliki pozdrav 😁

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *