Šta kada se osećam bezvredno? – dijalog sjebanog deteta i unutrašnjeg terapeuta

Namerno sam napisala KADA a ne AKO jer je velika verovatnoća da se ponekad osećaš bezvredno, a ne sve vreme. Ne bih se usudila da kažem da se svako od nas oseća bezvredno, jer znam da neki ljudi sebi ne mogu ni da dozvole da budu u kontaktu sa tim groznim osećanjem.

1 Identifikujemo deo sebe koji se oseća bezvredno – ja sam ga nazvala sjebano dete

Šta znači osećati se bezvredno? To znači da smo naleteli na jedan deo sebe koji ne želimo da pokažemo drugima. Jedan deo koji se stidi svega u vezi sebe. Taj deo nije odrasla i racionalna osoba. Taj deo je sjebano dete.

Šta ćemo sa tim?

2 Povedemo sjebano dete na psihoterapiju

Hajde da ga povedemo na psihoterapiju. Ne, ne mislim da treba da zakažete seansu. Mada možete i to ali za sada samo simbolično – zakažite seansu sami sa sobom.

3 Osvestimo da imamo i neke druge delove i između ostalih – unutrašnjeg terapeuta

Hajde da identifikujemo još jedan deo nas, koji je u trenutku kada se osećamo bezvredno malo utihnuo – to je naš unutrašnji terapeut.

I sad imamo dva lika u ovoj našoj priči – sjebano dete i njegovog terapeuta.

4 Uzmite papir i olovku. Nacrtajte sjebano dete i nacrtajte terapeuta.

5 Potom napravite jednu seansu sami sa sobom. Kao da pišete scenario za pozorišnu predstavu.

Zapišite šta bi reklo sjebano dete, i šta bi rekao terapeut. Šta bi uradilo sjebano dete? Šta bi uradio terapeut?

Na primer:

Sjebano dete: Ja ništa ne vredim. Niko me neće voleti. Umreću sama. Ne umem ništa da radim. Ne mogu da opstanem sama. Šta ću ako mi umru roditelji? Neću moći da preživim. Svi će me sažaljevati. Na kraju ću da poludim.

Unutrašnji terapeut: Čekaj, čekaj. Ajmo jedno po jedno. Šta je sada prisutno? Okej. Osećaj da ne vrediš. Ajde opiši mi malo bolje taj osećaj. Gde se on nalazi?

Sjebano dete: U stomaku, imam rupu u stomaku. Osećam se kao da ću i ja umreti ako me svi napuste, a sigurno će me napustiti ako se pokažem u pravom svetlu. A ne umem da se pokažem u pravom svetlu jer nisam dovoljno dobra.

Unutrašnji terapeut: Opiši mi malo bolje tu rupu u stomaku.

I tako dalje. Napišite ceo razgovor. Koliko vremena imate. Pustite da se razvija. Videćete kako iz vas izlaze rečenice koje možda niste očekivali.

6 Odgovorimo još na nekoliko pitanja

Šta ste saznali iz ovog dijaloga? Šta je za vas novo?

Da li je vaš unutrašnji terapeut „dovoljno dobra majka“ ovom sjebanom detetu? Ukoliko nije – šta biste mogli da uradite da bude? Šta je sjebanom detetu zapravo potrebno? Identifikujte potrebe sjebanog deteta i na koji način unutrašnji terapeut može da pomogne sjebanom detetu.

7 Za kraj

Za kraj: za početak to je dovoljno. Dovoljno je samo odvojiti vreme, isprocesirati nešto, pozabaviti se unutrašnjim svetom, dati prostor i dati vreme. Upoznati sebe. Sjebano dete ili osećaj bezvrednosti nije nešto što treba trajno ukloniti. Vremenom možemo da naučimo da prepoznajemo njegove nagoveštaje, pa da nas ne obuzme svom svojom silinom. Da ga umirimo. Zadovoljimo. I vidimo zašto se i kada pojavljuje. Koje nam poruke nosi, koji deo sebe treba da upoznamo i zbog čega.

Držeći svoju senku dovoljno blizu, a opet pod izvesnom kontrolom dobijamo veliko blago – osećaj da smo celi, neku punoću bivstvovanja, neki mir i uzemljenje koje nosi činjenica da vidimo i prihvatamo sve delove sebe. Na taj način bićemo lekoviti ne samo za sebe, već i za druge.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *