Kako to da je igra života u osnovi bolesti zavisnosti?

Ovo nije nikakav genijalan blog post, samo hoću (možda najviše zbog sebe same) da izvučem šta mi je bilo značajno u predavanju pod nazivom “Who We Are When We Are Not Addicted: The Possible Human” koje je održao svima već poznat, a ozbiljan car u oblasti mentalnog (duhovnog) zdravlja – Gabor Mate.

Ispod ćete naći i link do predavanja pa koga zanima nek pogleda. To verovatno nije najbolje od njega, kao što ovo nije najbolje od mene, ali ipak ne mogu da se otmem utisku da je u tom predavanju sve što treba da znamo o igri koju zovemo život.

Stvar je u tome da smo svi zavisnici u nekom smislu, svi smo vezani za neke stvari spolja da se ishendlamo iznutra. Zato je ovo predavanje dobro za svakoga. Jer povezuje koncept zavisnosti u užem smislu sa vezanošću koju svi imamo kao svima svojstven ali neadekvatan način da odgovorimo na fundamentalnu ljudsku patnju – patnju otuđenja od sebe i svoje (božanske) prirode.

Gabor, skromno i ponizno, sa mnogo humora ukazuje na to da nam može samo natuknuti neke nagoveštaje toga šta je u svojoj suštini ljudsko iskustvo kada nije iskustvo zavisnosti. Šta je čovek izvan svojih zavisnosti?

Nema konačnog odgovora.

On ne može da nam kaže kako je čovek izvan svojih zavisnosti jedno sa svime, ljubav, lepota, univerzum, mudrost, prisustvo, povezanost i slično jer kako sam kaže on nema utelovljeno to iskustvo. Ono što može da nam pruži je nada da to tako jeste i da nam predloži načine na koje možda možemo da se odmaknemo od individualne ego svesti, ili kako on kaže egoističkog uma.

Jer način na koji individualna ego svest funkcioniše u osnovi je bola koji stoji u temelju zavisnosti.

On govori o igri koja je meni poznata kao Leela igra života, o igri individualne svesti koja je odvojena od kosmičke svesti i kao takva osuđena na doživotnu patnju.

On dobro zna da taj mali um koji kreira film oko iskustva sveta (poznato i kao Maya ili iluzija) istovremeno gradi barijeru između mene i univerzuma, drugih ljudi, prirode i onog dubokog pravog ja.

I Karl Marks je govorio o otuđenju od prirode, pravog ja, drugih ljudi, i posla (ono što radim ne reprezentuje ono što jesam). Priroda društva je da promoviše ova otuđenja, a mehanizam tih otuđenja je upravo individualna ego svest ili egoistički um.

(***)

Pročitajte odlomke predavanja u daljem tekstu:

Budi miran i budan za realizaciju onoga što jesi. Budi miran. Problem je što mi ne znamo kako da budemo mirni. Um ne zna kako da miruje. Posebno ne dovoljno dugo. A najčešće radimo sve što možemo baš da izbegnemo da budemo mirni.

Sve mi je jasnije da to nije nešto što neko može da me nauči. Niti ću ja vas to naučiti. Isus je rekao svojim sledbenicima: Uskoro ću vas ostaviti i to će biti za vaše dobro. Ako bih ostao nikada ne biste naučili.

Kada govorimo o zavisnosti ili bilo kom drugom problemu, nema rešenja ako ga tražimo spolja. Nema rešenja spolja.

Ono što radimo u medicini – mi ne verujemo da je u svakom od nas isceljujući potencijal. Menjamo jednu supstancu drugom. Dajemo lekove za depresiju. Nisam protiv. I sam sam ih pio i pomogli su mi, ali nikada to nije rešenje. Oni nam samo kupuju vreme. A mi se tu zaustavimo. Mislimo da je rešenje. A to nije rešenje.

Kada imamo teškoću, bilo kakvu – imamo dva pristupa: jedan je da gledamo kako da se rešimo ovog problema, drugi je ideja da su sve teškoće i problemi tu jer odbijamo da odrastemo, preuzmemo odgovornost. Kako preuzeti odgovornost? Realnost je da možemo da gledamo na teškoće kao na poruke od našeg pravog ja, kao na mogućnost za učenje. Dizajnirane su od dela nas koji nas toliko voli da će nam još otežati, a šta drugo, ako nikako da shvatimo.

Ne kažem da preporučujem rak i zavisnost kao načine za učenje, ali ljudi svedoče o tome kako su ih ta iskustva probudila da upoznaju, prihvate i vole sebe. Problemi se pojavljuju ne da učine naš život bednim, već naprotiv – manje bednim. I imaju za cilj da nas probude, i ako uspeju da nas probude imamo razlog da budemo zahvalni. Opet, ne preporučujem zavisnost ili bilo koji drugi problem kao način za učenje, ali ako se ipak desi – preporučujem da to uzmemo priliku za učenje, kao dar od Boga koji može da nas probudi. Mnogima od nas treba poziv za buđenje. I tu sebe uopšte ne isključujem. Čak i nakon buđenja imam tendenciju da se opet uspavam.

Potencijal za ljudskost je u iskrenom i otvorenom bavljenju našim teškoćama. To nas čini ljudima.

Oni koji se toga plaše deluju na spolja, na svet, pre nego da se bave sobom.

Prosvetljenje – nije neko veliko prepoznavanje jedinstva svega, neko veliko iskustvo, to je samo momenat kada niste pod kontrolom svog uma.

To je rad.

Kada je zavisnost u pitanju – pod kontrolom smo svog uslovljenog uma.

Šta je neophodno da bismo se bavili zavisnošću?

Saosećanje prema sebi. To nedostaje ovom svetu. Uzmite na primer kozmetičku plastičnu hirurgiju. To je očigledan primer neprihvatanja sebe i društvo kaže da i ne treba da prihvatite sebe kakvi ste, jer niste dovoljno dobri.

Zatim malo hrabrosti i volje da se stvari sagledaju onakve kakve jesu. Ne kakve hoćemo da budu, nego kakve jesu. Poricanje je deo zavisnosti.

I svesnost. Izneti napolje ono što je unutra. To će vas isceliti. To je Isus govorio.

I konačno – ne identifikovati se sa iskustvom. Nemam ništa protiv 12 koraka, ali kada neko kaže “Ja sam Bil i ja sam alkoholičar” nešto u meni se ne slaže. Zavisnost nije osoba. Niko nije zavisnik. To je nije ono što ti jesi. To te ne definiše. Moramo pustiti tu identifikaciju. Sa bilo kojim iskustvom. Ti nisi svoje iskustvo.

Pitanje je koja iskustva ja generišem koja me drže u zavisnosti?

Ja se navučem na iskustvo držanja predavanja. Ne zbog povratnih informacija. Zavistan sam od toga da budem osoba koja govori istinu, koja je prisutna, koja je tu za ljude. Ja se skršim kada se vratim sa predavanja. Kako kreiram to iskustvo? Tako što radim previše. Onda dođem kući i imam simptome povlačenja – depresiju i fizički bol.

Potrebna je budnost i opreznost ne biti zavisnik. Zato ima istine u tome kada neko ko je 40 godina trezan kaže “Ja sam Bil i ja sam alkoholičar” – jer i dalje potrebna mu je budnost i opreznost. Istina je da je mogućnost za adiktivno ponašanje još uvek u meni. Nikada nije otišla. To je priroda ljudskog uma. Vrlo rano je ugrađena u mozak.

Its not possible thinking out of the box because thinking is the box.

Tu joga dolazi na red.

Struktura egoističkog uma je htenje.

Priroda zavisnosti ima 4 aspekta: htenje, craving, privremeno olakšanje i istrajnost uprkos negativnim posledicama.

Nije ni čudo što imamo problem sa zavisnošću jer htenje je u našoj strukturi, a društvo to još i promoviše.

Najveće postignuće moderne kulture je briljantno prodavanje samsare (patnje).

Svaka zavisnost dolazi iz odbijanja da se suočimo sa patnjom. Počinje sa patnjom i završava se patnjom.

Veći bol – veća zavisnost. Bol ide daleko daleko u prošlost.

Interesantna je reč vezanost u budističkom smislu, i u modernoj razvojnoj psihologiji. Što manje ove druge vezanosti – pozitivne, više ćemo imati negativne. Koliko smo vezani za hranu, supstance, pažnju, televiziju, bilo šta spolja – znači da smo manje imali vezanosti u pozitivnom smislu.

Sve zavisnosti traže spolja rešenje za nešto unutra. Možda nikada niste koristili droge, ali možda ste zavisni od toga da budete “dobra osoba”. Možda ste navučeni na ljubav.

Koja je priroda te patnje?

Veliki gubitak nije iz odnosa sa majkom i ocem. Ni zlostavljanje. Ni zanemarivanje. Nema veze. Jer na kraju fundamentalno je gubljenje veze sa svojom suštinom. Nema veze da li su vas roditelji voleli.

Mislim da Gabor neće da kaže da je nebitno baviti se nekim ranama iz prošlosti. Naravno da ćemo prvo oljuštiti slojeve našeg individualnog iskustva i isceliti neke rane. Međutim, dolazimo do toga da tu nema kraja. I onda na scenu stupa spoznaja fundamentalne patnje otuđenja od sebe i svoje božanske prirode.

Pitanje je – kako se povezati sa sobom. To se ne dešava u umu. Nema ništa spolja. Ništa što ću ja reći. Niti bilo ko drugi. To se radi ovde, u telu, u srži vašeg bića. Svi učitelji to govore. I svi vam mogu dati samo tragove.

Završiću sa citatom: šta god radili ne zaključavajte svoju bol. Prihvatite bol i ostanite ranjivi. Koliko god da ste očajni prihvatite bol jer vam daje dar – šansu otkrivanja kroz duhovnu praksu šta je ispod bola. Zaštita od bola ne radi. Samo patimo više. Siguran način da idemo u pakao je otpor odlasku u pakao.

Pogledajte i poslušajte predavanje na linku

Vizual: https://pixabay.com/users/saydung89-18713596/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *