Kako je ekspresivna art terapija postala “my drug of choice”?

Ne sećam se kada je to počelo. Znam da je trajalo. Nesrećnost. Tako bih to opisala. Nesnađenost. Imala sam osećaj kao da živim život koji nije moj na planeti kojoj ne pripadam. Imala sam konstantan osećaj da nešto nije u redu. I radila sam na sebi, nije da nisam, stalno sam išla na terapije i koristila sve moguće alternativne izvore metoda koje bi mogle da mi pomognu da se moja psiha izbalansira. Nisam znala šta nije u redu. Imala sam razne neurotične simptomatologije. Živela sam reaktivno, a istovremeno sam mislila i da sam mnogo posebna i mnogo pametna. Čupala sam se kako sam znala i umela. 

U nekom trenutku jedna, pa recimo alternativna terapeutkinja mi je rekla da je to sve blokirana kreativnost. Da nije bitno da li cu da se valjam u blatu i crtam po zidovima, da je prvo i jedino što treba da uradim da prihvatim da je imam. I da blokirana kreativna energija dovodi do stvaranja  jednog jaza i ponora iz koga uvek izbija tuga. Tada nisam znala kako da iskoristim te informacije.  

Pre nekoliko godina promenila sam posao, po hiljaditi put, misleći da će mi to promeniti život. Ali postalo je još gore. Sve više sam gubila kontakt sa sobom. 

Zaljubila sam se videvši spolja ono što sam tražila u sebi. On je delovao neposlušno, bahato, muževno. Imao je stav. Njega nije brinulo šta će svet da misli. Radio je ono što on hoće. Tada to nisam znala, ali zaljubljivanje u “loše dečake” je unutrašnji vrisak da počneš da vrednuješ sebe, da prestaneš da se šlihtaš životu, da prestaneš da budeš dobra i uklopljena devojčica, da stisneš zube i pronađeš sebe! I to ne znači da treba da se odaš porocima. Samo da uhvatiš život za jaja! 

Naravno da tada nisam razumela poruku svoje projekcije. Nisam se služila jezikom duše. Art terapija me je opismenila. Ali morala sam da primim još poruka da bih znala šta je sledeći korak. I morala sam još malo da patim. 

Moja veza se završila pre nego što je i počela, a ja sam otišla na more. 

Opet sam se zaljubila. Sve u vezi njega se vrtelo oko psihologije i umetnosti. Što opet tada nisam mogla da znam kakve veze ima sa bilo čim.

Potom odlazim na već ustaljenu praksu plesnog retreata sa učiteljem 5 ritmova Džonom Kelijem. 

Nedavno sam pronašla dnevnik sa tog retreata. Pisalo je “Art psychotherapy raspitaj se za edukaciju…” To je samo jedna od poruka koje sam dobila zahvaljujući predaji autentičnom pokretu. 

“…Plakala. Bol u šakama. Prolazila kroz grčeve i tenzije. Prve suze kad sam zaplesala sa malom Minom…Plesala sam sa svojim unutrašnjim detetom i probudila razigranost. Prvi put posle mnogo godina bilo mi je komforno da posmatram tu devojčicu u flekavoj beloj majci rastegnutoj preko debeljučkastog stomačića. To je bila ona ja koja je sate provodila praveći kućicu za lutke od kojekakvih krpa koje su se devedesetih zatekle u stanu. Pričala sam priče njihovih života i to je bilo moje utočište. Kada sam došla u izvesne godine nešto se sa mnom desilo. Sahranila sam tu devojčicu i njenu igru. Na opštu radost svih uspavanih devojčica ova lepotica je iznenada isplesala iz svog groba. Obećala sam da ću napraviti sebi igralište…”

Po povratku shvativši da je dosadašnji život postao nepodnošljiv napustila sam i taj posao. I zaista počela da se raspitujem za art terapiju. Baš u to vreme u Zagrebu se održavala Konferencija ekspresivne art terapije. Otišla sam da vidim šta je to. Sada me je sramota sopstvene blokiranosti, ali plakala sam na svakoj radionici samo zato što mi je bilo dozvoljeno da mrljam boje. Naravno da tada nisam shvatala koji su dometi ekspresivne art terapije. Ali ta mrva za mene je bila ceo hleb. Posle mnogo godina naslutila sam da mogu da se nahranim. Igrom sudbine Avi Goren-Bar i njegovi saradnici tragali su za osobom u Srbiji koja bi organizovala edukaciju za praktičare ekspresivne art terapije. Bez razmišljanja, u kafiću, okružena nepoznatim ljudima, bez ideje o tome šta treba da radim, kako, sa kojim resursima, u čijem interesu, sa kojim ciljem, sa kim da sarađujem, šta, kako, zašto, jel se to plaća…znala sam da sam ja ta osoba. 

Nadalje je sve krenulo da se odmotava. I bilo mi je jako teško. Ali prvi put posle mnogo godina sve je imalo smisla i ja sam imala nešto pred sobom ka čemu bih išla. Upisala sam edukaciju u Zagrebu i počela da se bavim organizacijom za Beograd. 

Na prvom modulu bila sam pokusni kunić i osetila na svojoj koži moć ekspresivne art terapije. Uživala sam u tome što sam ja izabrana. Ja sam bila performerka. Bila sam viđena. I spremna. Moj crtež je bio najveći. Možda nije bio najlepši, ipak su oko mene bili neki umetnici kojima se stvarno divim. Ali bio je najveći. Pucao je od energije. Još uvek ga čuvam. Vama će to možda da bude smešno jer moj crtež nema nikakvu umetničku vrednost, ali iz perspektive art terapije to uopšte nije važno. Taj crtež od pre par godina toliko je bio napunjen psihičkom energijom da ga još uvek čuvam i još uvek u njemu ima soka. To nije slučaj sa svim radovima. Ali ovaj je bio prvi. 

Trebalo je da izrazim svoj crtež kroz pokret uz muziku koju je Avi odabrao za mene. Pustio mi je Stravinskog. Nije mi trebalo mnogo da padnem u trans. Imala sam vizije neke plemenske zajednice plavih ljudi i osećaj da sam opkoljena, da su sve oči uprte u mene. Osećala sam strah. I ogromnu snagu. Bila sam spremna da odbranim svoj život. Ili makar da ga uhvatim za jaja 🙂 

Onda sam polako počela da izučavam ekspresivnu art terapiju. Vremenom sam počela drugačije da razmišljam i da razvijam odnos sa svojom podsvešću. Naučila sam jedan novi jezik, jezik simbola, jezik psihe, jezik ekspresivne art terapije. Nije mi glupo da kažem da je to znanje kod mene proizvelo duhovni skok jer taj jezik i jeste ni manje ni više nego jezik duhovnog sveta. 

Odlazila sam jednom mesečno u Zagreb na edukaciju. Bilo mi je naporno. Sklupčala bih se u povratku samo čekajući da se uvučem u svoj krevetić i povratim zdrav razum. I svaki put sam se radovala odlasku jer sam znala da nigde radije ne bih bila. Zagreb je posao blizak. Ti nepoznati ljudi su postali prijatelji za ceo život. Saradnici su postali porodica. A ja sam postala praktičarka ekspresivne art terapije. U međuvremenu sam upisala edukaciju za Geštalt terapeuta odlučivši da je vreme da konačno postanem psihoterapeut. Do sada sam upisivala nekoliko edukacija i odustajala posle godinu-dve. Art terapija me je otvorila, Geštalt me je uzemljio. Već dugo nemam onaj osećaj sa početka ovog teksta. Jer je ovo putovanje bilo razvoj najvažnijeg odnosa u mom životu – odnosa sa sobom. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *