Da li sam luda ako pričam sama sa sobom?

Jung kaže da smo svi sačinjeni od ego svesti i podsvesti u kojoj “žive” različite podličnosti. Te podličnosti, ako ih nismo svesni i ne obraćamo pažnju na njih, pokušavaju kao besna deca da privuku našu pažnju. One implodiraju u naš život u obliku misli, rečenica koje izgovaramo, osećanja, percepciju ljudi i događaja, interpretaciju onoga što doživljavamo, projekcija i naših reakcija i postupaka. One imaju svoju autonomiju, svoje potrebe i nose veliku količinu psihičke ili životne energije. 

U većini svakodnevnih životnih situacija njhove manifestacije su toliko suptilne da ih gotovo i ne primećujemo i pripisujemo njihovo pojavljivanje ego svesti. Kao da smo to sve oni mi za koje znamo da jesmo – naš ego. U ekstremnim situacijama, kada je ego slab, a to je kada je veliki stres i veliki umor na delu, ove podličnosti imaju tendenciju da nas potpuno zaposednu. Neke od njihovih manifestacija možemo da primetimo u promenama raspoloženja, depresivnim fazama, kada se zaljubimo, u konfliktnim situacijama, kada smo povređeni, kada izletimo iz zone komfora u nešto nepoznato, kada otputujemo, kada smo pod dejstvom alkohola. I mi sve vreme mislimo da smo to jedni jedini mi odnosno naš ego, onaj deo sebe koga smo svesni i sa kojim se prevashodno identifikujemo. Ali u ovim ekstremnim situacijama za razliku od suptilnih svakodnevnih kada ne obraćamo toliko pažnju, sada nas žulja to što se desilo. Nije nam baš ok da smo depresivni, da smo needy, da smo inferiorni, agresivni, da smo ispali glupi, da smo se ogolili, da smo nekog povredili, da smo se prejeli, napili, bili impulsivni itd. Žulja nas jer su delovi nas u sukobu. 

Ove podličnosti se pojavljuju i u obliku rečenica i misli koje nam se pojavljuju u glavi, u onim malim razgovorima koje vodimo sa sobom. To su često poruke koje nam smetaju. Šta pomisliš kad se pogledaš u ogledalo? Mhm. Čije su to reči? Da li svakog dana pomisliš isto kada se pogledaš u ogledalo? Mhm. Kao da različitim danima različita osoba komentariše tvoj izgled i tvoju ličnost. 

Ono što suštinski te podličnosti traže od nas je da ih prepoznamo, vidimo, prihvatimo, da sa njima porazgovaramo, da imamo odnos. Odnos sa sobom. Terapeuti imaju običaj da kažu da je odnos sa terapeutom taj koji isceljuje. I to je tačno. S druge strane, ako pretpostavimo da je odnos sa svetom, pa i terapeutom refleksija odnosa sa projektovanim delovima sopstvenog nesvesnog, možemo da kažemo da je odnos sa sobom taj koji isceljuje. I na kraju dana – i jeste. 

Jung govori o monoteizmu svesti: nama nedostaje znanja o nesvesnom delu psihe jer gajimo kult svesnosti a isključujemo sve drugo. Naša prava religija je monoteizam svesti … uparena sa fanatičnim poricanjem da postoje delovi psihe koji su autonomni. 

Jasno nam je da ova ideja zabrinjava jer jako podseća na psihotično iskustvo, a ono je krajnje stigmatizovano i tabuizirano. Zapravo svačija psiha je po Jungovoj teoriji sačinjena od ovih autonomnih podličnosti pa je moguće razgovarati sam sa sobom. To nije indikacija mentalne bolesti, već naprotiv – što više smo u svesnoj vezi sa različitim delovima sebe, to je naša ličnost integrisanija i u većoj harmoniji.

Treba da shvatimo da je naš unutrašnji svet isto toliko realan koliko i spoljašnji svet. I isto toliko objektivan. Postojao bi i da mi ne postojimo. I to je ono što Jung zove kolektivno nesvesno, a možemo da kažemo i duhovni svet. 

U odnosu sa tim svetom krije se tajna. Tu je lek za naše neurotične simptome, tu je sposobnost da ne budemo opsesivni i  kompulsivni u vezi sa objektima želja materijalnog sveta, u tom odnosu je naša sposobnost da budemo posmatrači sopstvene egzistencije, i u tom odnosu je celovitost koja nam jedina može dati suštinski osećaj ispunjenosti i smisla, i na kraju – ljubavi i mira. 

I šta sad sa time da radimo? Kako da osvojimo taj svet ako mu nismo još ni primirisali? 

Za početak ne moramo čak ni da verujemo da postoji. Dovoljno je da smo voljni da se poigramo sa samima sobom. 

Možeš za početak da počneš da obraćaš pažnju na svoje misli. Na poruke koje šalješ sam/a sebi. Zapiši svaki dan na papiriće svoje misli. Jedna misao – jedan papirić. Kada se nakupi neki pristojan broj pokušaj da ih razvrstaš. Koje bi mogle da dolaze od iste osobe – podličnosti? Ko je ta podličnost? Kako se zove? Koje bi mogle biti njegove/njene potrebe? Da li je to odrasla osoba ili dete? Kako bi ta podličnost izgledala? Možeš da probaš da je nacrtaš. Kako bi izgledao dijalog između tvoje ego svesti i te osobe? Zapiši dijalog. 

Ako imaš poteškoća da u toku dana uhvatiš te poruke slobodno probaj ono sa ogledalom. Mesec dana se svaki dan pogledaj u ogledalo i iskreno zapiši prvo što ti padne na pamet. 

Šta imaš od ove “glupe” igre? Pa…u onoj meri u kojoj smo svesni glumaca našeg unutrašnjeg pozorišta u toj meri imamo slobodu izbora u životu, osećaj celovitosti, mira, smisla, svrhe, ljubavi, jedinstva, punoće, u toj meri je život lakši, protočniji, smisleniji. U toj meri glumci našeg unutrašnjeg pozorišta nemaju kontrolu nad našim životom. Nemamo tako jake unutrašnje konflikte i neželjene posete iz podsvesti. Naše želje i dalje postoje ali ne izgaramo u željama. I još nešto – gradimo suštinski najvažniji odnos – odnos sa sobom. A svi znamo koliko jedan kvalitetan odnos može da obogati život. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *